Sve što niste znali o neoliberalizmu

13. 04. 2018

Pomirimo se sa sudbinom: u današnjoj veoma složenoj i povezanoj internacionalnoj ekonomiji nacionalni suverenitet je nevažan. Produbljivanje ekonomske globalizacije čini države nemoćnima pred delovanjem tržišnih sila. Internacionalizacija finansija i sve veći uticaj multinacionalnih korporacija ograničavaju moć država da vode autonomne socijalne i ekonomske politike i obezbeđuju prosperitet za svoje stanovništvo. Naša jedina šansa da nešto promenimo jeste „udruživanje“ suvereniteta i njihovo prenošenje na nadnacionalne institucije (kao što je Evropska unija) koje su dovoljno velike i moćne da se izbore za svoje stavove i tako na nadnacionalnom nivou povratimo deo suvereniteta izgubljenog na nivou države. Drugim rečima, da bi očuvale „stvarni“ suverenitet, države se moraju odreći svog formalnog suvereniteta.

Ako vam ovi argumenti zvuče poznato (i uverljivo), to je zato što ih slušamo već decenijama. Predstavnici progresivnih snaga često ističu da je neoliberalizam sproveo (i sprovodi) „potiskivanje", „ljuštenje" ili „gašenje" države, što doprinosi prihvatanju ideje da je država danas „nadjačana" tržišnim silama. To je razumljivo, ako se ima u vidu da je politička i ekonomska filozofija Margaret Tatcher i Ronalda Reagana insistirala na ograničavanju državnog uplitanja u slobodno funkcionisanje tržišta i preduzetništvo. Sve je sažeto u čuvenoj Reaganovoj izjavi: „Država ne može da reši naše probleme, jer je ona sama problem".

Ali to nije ono što se zaista događa poslednjih decenija. Ovlašan pregled troškova državne uprave u zemljama OECD-a, na primer, pokazuje da je „veličina" države, izražena kao postotak BDP-a, zapravo bila u porastu (jedini izuzetak je Evropa posle 2008). Čak i navodno neoliberalne vlade - one koje su vodili Margaret Thatcher i Ronald Reagan - nisu smanjile javne troškove i beležile su relativno visoke deficite. Kao što primećuju Miguel Centeno i Jospeh Cohen, „raspoloživi podaci pokazuju da su promene u vođenju državnih politika i makro ekonomije u doba neoliberalizma komplikovanije nego što se obično pretpostavlja". Pre svega, podaci pokazuju da u glavnim kapitalističkim zemljama nije došlo do odumiranja države. Naprotiv, dogodilo se suprotno. Iako kao ideologija proističe iz želje za smanjenjem ovlašćenja države, neoliberalizam kao političko-ekonomska stvarnost proizvodi još moćniji, intervencionistički, sveprisutni - čak i autoritarni državni aparat.

Proces neoliberalizacije podrazumeva dalekosežne i dugoročne državne intervencije uključujući: liberalizaciju tržišta roba i kapitala; privatizaciju resursa i javnih usluga; deregulaciju poslovanja, a posebno finansijskih tržišta; sužavanje radničkih prava (pre svega, prava na kolektivno pregovaranje o uslovima rada) i potiskivanje radničkog aktivizma; smanjivanje poreza na imovinu i kapital na račun srednje i radničke klase; gašenje socijalnih programa i tako dalje. Takve politike se sistematski sprovode svuda na zapadu (i nameću se zemljama u razvoju) sa gvozdenom odlučnošću, uz podršku ključnih međunarodnih institucija i političkih partija.

U tom smislu, neoliberalnu ideologiju, bar pod njenom oficijelnom maskom anti-državnih politika, treba tumačiti pre svega kao zgodno opravdanje za sprovođenje jednog suštinski političkog i preko države realizovanog projekta koji ima za cilj da se „komandni visovi" ekonomskih politika „predaju u ruke interesima kapitala, pre svega finansijskog", kao što primećuje Stephen Gill. Kapital danas ne zavisi od usluga države ništa manje nego u doba vladavine „kejnsijanizma" - jer država je tu da kontroliše radničku klasu, pokriva gubitke velikih kompanija koje bi bez takve pomoći bankrotirale, osigurava pristup stranim tržištima i tako dalje.

U mesecima i godinama posle finansijskog kraha 2007-09, zavisnost kapitala i kapitalizma od države, koja nikada nije ni prestajala, postala je bolno očigledna kada su vlade u Evropi, SAD i ostatku sveta pružile pomoć finansijskim institucijama, koja se meri trilionima evra i dolara. U Evropi je posle izbijanja „krize evra" 2010. nastupio koordinisani opšti napad na posleratni evropski socijalni i ekonomski model, da bi se evropska društva i ekonomije restrukturisali i reorganizovali u skladu sa načelima koja više odgovaraju potrebama kapitala. Ipak, (neutemeljena) ideja da neoliberalizam znači potiskivanje države i dalje je široko prihvaćena na levici. Tome doprinosi i ideja da država istovremeno gubi moć usled delovanja sila globalizacije. Prihvata se stav da su globalizacija i internacionalizacija finansija okončali epohu nacionalnih država i ukinuli mogućnost sprovođenja politika koje odstupaju od diktata globalnog kapitala.

Da li stvarnost zaista podržava tvrdnju da je doba nacionalnog suvereniteta okončano? Tvrdnje da aktuelna faza kapitalizma onemogućava opstanak nacionalne države često se oslanja na čuvenu trilemu harvardskog ekonomiste Danija Rodrika. Pre desetak godina Rodrik je izložiopolitičku „teoremu nemogućnosti", koja kaže da su „demokratija, nacionalni suverenitet i globalna ekonomska integracija uzajamno neuskladive: možemo kombinovati dva elementa, ali nikada ne možemo dobiti sva tri": jednostavno rečeno, budući da nacionalne države nameću transakcione troškove, ako želimo istinski internacionalnu ekonomsku integraciju, moramo biti spremni da se odreknemo nacionalnog suvereniteta (kroz kreiranje sistema regionalnog/globalnog federalizma, da bi se tako područje demokratske politike poklopilo sa područjem globalnih tržišta).

Tokom godina, snage sa čitavog političkog spektra vešto su koristile Rodrikovu trilemu da neoliberalne politike - koje podrazumevaju sužavanje domena participativne demokratije inacionalnog suvereniteta - predstave kao „neizbežnu cenu koju plaćamo za globalizaciju". Čak i predstavnici levice koji tvrde da se suprotstavljaju neoliberalizmu često se pozivaju na Rodrikovu teoremu da bi opravdali stav da je s nacionalnom državom „gotovo". Ali to nije ono što je Rodrik hteo da kaže. Suprotno široko prihvaćenom mišljenju, on smatra da je aktuelna internacionalna ekonomska integracija još daleko od „istinske" integracije i ostaje „krajnje ograničena".

Čak i u navodno globalizovanom svetu, urpkos procvatu globalnih kompanija i lanaca snabdevanja, i dalje postoji velika nesigurnost u pogledu stopa razmene; i dalje postoje jezičke i kulturne razlike koje onemogućuju puni angažman resursa preko nacionalnih granica, kao što pokazuje činjenica da napredne industrijske zemlje i dalje daju prednost „domaćem terenu"; i dalje postoji visoka korelacija između nacionalnih stopa investicija i stopa štednje; i dalje postoje velika ograničenja slobodnog kretanja radne snage; a protok kapitala između bogatih i siromašnih zemalja daleko je ispod onoga što teorijski model predviđa. Isto važi i danas (deceniju posle publikovanja Rodrikovog članka). Otuda njegova trilema ima smisla sa teorijskog stanovišta, ali nema mnogo uticaja na stvarnost, osim kao samoispunjavajuće proročanstvo ili politička manipulativna alatka.

Na još širem planu, kao što objašnjavamo u našoj knjizi „Povratak državi: Progresivna vizija suvereniteta u post-neoliberalnom svetu", globalizacija, čak i u svom neoliberalnom obliku, nije proizvod imanentne kapitalističke ili tehnološke dinamike koja nužno vodi u ograničavanje moći države, kao što se često tvrdi. Naprotiv, globalizacija je bila i jeste proces koji države aktivno promovišu. Svi elementi koje povezujemo sa neoliberalnom globalizacijom - delokalizacija, deindustrijalizacija, slobodno kretanje robe i kapitala i tako dalje - bili su i jesu, u većini slučajeva, rezultat izbora samih država. Države i dalje imaju krucijalnu ulogu u promovisanju, izvođenju i održavanju strukture neoliberalnog internacionalnog okvira (mada kao da se i to postepeno menja), kao i u uspostavljanju odgovarajućih uslova na lokalnom nivou koji će omogućiti da se procvat globalne akumulacije nastavi. U isto vreme, ne može se poreći da su njeni kapaciteti u pogledu ekonomskog suvereniteta, uključujući čak i razvijene kapitalističke ekonomije, zaista ograničeni više nego što je to bio slučaj u prošlosti - na primer, u pogledu mogućnosti promovisanja lokalnih u odnosu na inostrane industrije, regulisanja fiskalnog deficita, upravljanja količinom novca, propisivanja poreza i dažbina, regulacije uvoza i izvoza roba i kapitala i tako dalje.

Ali to je u velikoj meri rezultat proračunatog i svesnog ograničavanja državnog suvereniteta zaslugom nacionalnih elita kroz proces poznat kao depolitizacija. Različite politike koje države na zapadu primenjuju da bi to ostvarile uključuju:

(1) sužavanje ovlašćenja parlamenta u odnosu na izvršnu vlast i smanjivanje reprezentativnosti parlamenta (na primer, pomeranjem od proporcionalnog ka većinskom sistemu);

(2) davanje formalne nezavisnosti centralnim bankama u odnosu na državu;

(3) usvajanje „ciljane inflacije" - pristupa koji nisku inflaciju postavlja kao primarni cilj monetarne politike, uz isključivanje svih drugih ciljeva, na primer, pune zaposlenosti - kao glavnog pristupa u kreiranju politika centralne banke;

(4) usvajanje politika koje počivaju na unapred definisanim pravilima i parametrima - o javnoj potrošnji, dugu kao udelu BDP-a, konkurenciji i tako dalje - čime se ograničava ono što bi političari mogli preduzeti u ime svojih birača;

(5) potčinjavanje javne potrošnje kontroli trezora;

(6) ponovno uvođenje sistema fiksnih kurseva, kao što je evro, čime se ograničava mogućnost da vlade upravljaju ekonomskom politikom;

(7) ograničavanje kapaciteta vlada da usvajaju propise koji služe javnim interesima kroz takozvane ISDS mehanizme (rešavanje sporova između investitora i država), koji su danas uključeni u većinu bilateralnih investicionih sporazuma (ima ih preko 4.000) i regionalnih trgovinskih sporazuma (kao što su FTAA i TPP); i, što je možda najvažnije,

(8) prenošenjem ovlašćenja države na nadnacionalne institucije i nad-državne birokratije kao što je EU.

Jasno je zašto vlade dobrovoljno pristaju da „sebi vežu ruke". Kao što pokazuje primer Evrope, uvođenje samonametnutih „spoljnih ograničenja" omogućuje lokalnim političarima da kontrolišu političku cenu neoliberalne tranzicije - koja, naravno, uključuje i veoma nepopularne politike - prebacujući krivicu na institucionalizovana pravila i „nezavisne" ili međunarodne institucije koje se predstavljaju kao novo, surovo lice stvarnosti globalizacije. Tako se i makroekonomske politike štite od mogućih napada i osporavanja. Rat protiv suvereniteta je u osnovi rat protiv demokratije. Taj proces se u najekstremnijem obliku javlja u Evropi, gde je Mastrihtskim sporazumom (1992) neoliberalizam ugrađen u samo tkivo Evropske unije, čime su praktično ukinute „kejnsijanske" politike koje su dominirale u prethodnim decenijama.

Ako se imaju u vidu rat koji je neoliberalizam objavio suverenitetu i pogubni efekti depolitizacije, ne iznenađuje što „suverenitet postaje glavni okvir savremene politike", konstatuje Paolo Gerbaudo. Isto tako, sasvim je prirodno što revolt protiv neoliberalizma pre svega dobija oblik zahteva za sprovođenje repolitizacije procesa donošenja odluka na državnom nivou - to jest, zahteva da se omogući viši stupanj demokratske kontrole nad politikom (a posebno nad destruktivnim globalnim tokovima koje je inicirao neoliberalizam), koja se u odsustvu delotvornih nadnacionalnih mehanizama zastupanja može spovoditi isključivo na nacionalnom nivou. EU očigledno nije izuzetak: zapravo, nju mnogi (sasvim opravdano) vide kao otelovljenje tehnokratske vladavine i otuđenja elita od masa, kao što pokazuju rezultat britanskog referenduma i širenje evroskepticizma.

U tom smislu, kao što tvrdimo u svojoj knjizi, levičari ne bi trebalo da doživljavaju brexit - i širu aktuelnu krizu EU i monetarne unije - kao razlog za očajanje, već kao jedinstvenu priliku da se (ponovo) prihvati jedna progresivna, emancipatorska vizija nacionalnog suvereniteta, da se odbace neoliberalni kalupi koje nameće EU i ostvari istinski socijaldemokratska platforma (koja ostaje nedostižna u okvirima EU, a da ne pominjemo ograničenja evrozone). Ali da bi to uradili, treba da shvate da suverena država nije sasvim bespomoćna i da još poseduje resurse potrebne za demokratsku kontrolu nacionalne ekonomije i finansija - da je borba za nacionalni suverenitet, u krajnjoj instanci, borba za demokratiju. To ne mora ugroziti evropsku saradnju. Naprotiv, ako dozvolimo vladama da maksimalno uvećaju blagostanje svojih građana, to će omogućiti izgradnju temelja za obnovu evropskog projekta zasnovanog na multilateralnoj saradnji suverenih država.

Autori su upravo objavili knjigu „Reclaiming the state: A progressive vision of sovereignty for a post-neoliberal world / Povratak državi: Progresivna vizija suvereniteta u post-neoliberalnom svetu", izdavač: The University of Chicago Press Books.

William Mitchell, Thomas Fazi, Social Europe, 20.10.2017.

Preveo Đorđe Tomić

Izvor: Peščanik.net, 27.10.2017.