ČIJA JE OVA NAŠA DIKTATURA?

16. 08. 2017

Cik zore — Glasilo Crvene inicijative Kragujevac

Posle održanih predsedničkih izbora u Srbiji, postojao je pokušaj da se pokrenu grđanski protesti koji su se održavali pod parolama: Stop diktaturi, odnosno Protiv diktature. Iako je u jednom trenutku okupljanje počelo da liči na nekakvu mobilizaciju masa, taj uslovno rečeno, pokret se urušio, podelio na tri ili četiri struje (ni sami učesnici nisu baš najsigurniji da li je tri ili četiri) od kojih ni jedna nije uspela da zaživi, bar za sada. O samim protestima, njihovom sadr- žaju i karakteru smo pisali u ranijim brojevima Cika zore, tako da se ovoga puta nećemo baviti analizom ovog pokušaja, već ga povremeno koristiti za ilustraciju onoga što želimo da istaknemo. Pre nego što pređemo na stvar treba istaći suštinski element: od pravilne analize događaja i okolnosti zavisi i pozicija koja se zauzima i mere koje se preduzimaju. Ako analiza nije ispravna, onda se ne može ni zauzeti ispravna pozicija, niti se mogu izvoditi efektne akcije. U novijoj istoriji već smo imali prilike da vidimo da se shvatanje političkih procesa pojednostavljuje do krajnjih granica kako bi se time ubrzala mobilizacija masa. Taj slučaj smo imali sa Miloševićem; sve se svelo na to „da on ode". Slične tendencije postoje i sada sa Vučićem. Zbog neosporno najveće moći među lokalnim političarima oštrica kritike fokusira se na ličnost, proglašava se postojanje diktature i sve se svodi opet na isto - „samo da on ode", pa će se pojaviti i sloboda štampe i standard će skočiti i Srbija će se razviti. Međutim, na stranu katastrofalno iskustvo sa antimiloševićevskom mobilizacijom kada se nije ni zagrebalo po površini problema, već se opet sve svelo na odlazak jednog čoveka, dok je energija masa potrošena, a te iste mase, ne osetivši pozitivne pomake, pale u razočaranje i apatiju. Sada imamo slučaj sa drugačijim društvenim, ekonomskim i političkim prilikama. Iskustvo koje smo stekli za prethodnih pet godina naprednjačke uprave pokazalo nam je sledeće: iako su repovi nacionalizma i radikalskog ratnog huškanja ogromni, naprednjačka uprava je odlično uklopljena u međunarodni poredak na način na koji se to očekuje od jedne države na periferiji sistema; od nje se očekuje da sluša i ona sluša. Sluša MMF, EU emisare, razne druge „prijatelje" i sprovodi politiku koju dobija kao smernice. Od Vučića samog se očekuje da bude garant sprovođenja odluka koje dobije. U Ciku zore smo već pisali o tome na slučaju poskupljenja struje: anonimni, nižerangirani službenik MMF donese papir koji mora da se potpiše, a onda donese i kako će se ta stvar sprovesti. To je mehanizam po kome se odvija fukncionisanje ne samo Srbije, već svih zemalja Balkana i Istočne Evrope. Dakle, od domaćih političara se očekuje jedno: poslušnost međunarnodnim organizacijama i institucijama u službi imperijalizma. U tom smislu, mi smatramo da je nepravilno poslušnike i nižerangirane službenike imperijalizma nazivati diktatorima, jer to ne pogađa suštinu. Sličnu moć kakvu sada ima Vučić jedno vreme imao je i Boris Tadić. Njegova sudbina kao političara može nam biti ilustrativni primer kakvu moć suštinski poseduju ovo lokalni „moćnici", a zapravo sluge. Da bi borba protiv sistema bila uspešna, mi moramo shvatiti koje je mesto na kome počiva moć. Moć u Srbiji više ne počiva u Beogradu. Suštinska moć se preselila u Brisel i Vašington. To, naravno, nikako ne znači da njihove sluge i pomagače na lokalu treba štedeti i ostavljati na miru, ali ne znači ni da im treba davati veći zna- čaj od onoga koji imaju - oni su samo potrošna roba sistema. Nije Vučić taj koji nas ugnjetava, već kapitalizam. Vučić je samo jedan od njegovih bezbrojnih službenika i to ne previše bitnih. U tom smislu, preveliko fokusiranje na jednu ličnost, umesto na sistem, taj isti sistem zapravo štiti i daje mu dodatno vreme za pregrupisavanje oko neke druge ličnosti koja će opet preći put od spasioca do diktatora za nekoliko godina i tako nastaviti tu drevnu igru baveći se nekakvom „borbom protiv korupcije" u sistemu u kome imati mnogo novca znači imati moć. Svesni smo da mnogi mogu pokazati nestrpljenje jer je situacija zaista teška. Ali, baš zato se ne sme gubiti vreme ulaskom u već poznatu igru borbe protiv jedne ličnosti koja niti kreira sistem niti donosi ključ- ne odluke, već se samo stara o tome da te odluke budu sprovedene. Za suštinske promene od istorijskog značenja treba napasti i srušiti sam centar moći, a ne njegove sitne službenike. Diktatura protiv koje se mi borimo jeste imperijalistička i diktatura kapitala i profita. ZA SOCIJALIZAM!

Originalni članak možete pogledati OVDE