REX :: Preporučujemo http://rex.b92.net/sr/preporucujemo/rss.html Lista vesti sr http://rex.b92.net/img/logo1.png REX :: Preporučujemo http://rex.b92.net/sr/preporucujemo/rss.html ŠOK ZADRUGA: UNUTRAŠNJI DIJALOG http://rex.b92.net/sr/preporucujemo/story/6396/%C5%A0OK+ZADRUGA%3A+UNUTRA%C5%A0NJI+DIJALOG.html U utorak, 25. septembra 2018. godine od 19.00 časova u Centralnoj galeriji Šok zadruge otvorićemo izložbu pod nazivom „Unutrašnji dijalog“.

Ova izložba će predstaviti rezultat rada članova Šok zadruge, kolektivno crtanje najtalentovanijih SAMO DA NE ZALUTAMO, u okviru projekta „Na istom zadatku".

seobe_1dav

Projekat i radionicu je vodio Nikola Džafo, a crtali su Nora Mesaroš, Milan Nešić, Vladimir Ilić, Dejan Jankov, Vid Markovinović, Jovana Budošan, Vesna Vojvodić, Nikola Džafo i drugi.


Osnovu projekta predstavlja aproprijacija slike Paje Jovanovića „Seoba Srba sa Kosova". Unutrašnjim dijalogom, odnosno intervencijom više generacija umetnika različitih potpisa, estetika i poetika na tako nastaloj površini, slici, umetnici se upuštaju u dijalog koristeći vizuelnu komunikaciju kao osnovni način komunikacije.

Incijalni razlog za produkciju rada je poziv predsednika Republike Srbije Aleksandra Vučića na unutrašnji dijalog sa ciljem uključivanja najšire javnosti u prevazilaženje i nalaženje trajnog rešenja za pitanje statusa Kosova. Tema koju obrađuje inicijalna, aproprisana slika je seoba, migracija, izbeglištvo koje je aktuelno ne samo u kontekstu Kosova, već i kao svakodnevnica ogromnog broja izbeglica koji borave ili koriste Srbiju kao deo ture za migraciju ka zapadnoevropskim zemljama iz različitih, ratom zahvaćenih zemalja poput Sirije.


Izložba „Unutrašnji dijalog" se realizuje u okviru festivala „Na sopstveni pogon" Asocijacije Nezavisna kulturna scena Srbije.

Preuzeto sa: sokzadruga.com

]]>
Tue, 25 Sep 2018 09:08:35 +0000 http://rex.b92.net/sr/preporucujemo/story/6396/%C5%A0OK+ZADRUGA%3A+UNUTRA%C5%A0NJI+DIJALOG
Da li je tačno da su Marks i Engels bili rasisti i zašto nije? http://rex.b92.net/sr/preporucujemo/story/6392/Da+li+je+ta%C4%8Dno+da+su+Marks+i+Engels+bili+rasisti+i+za%C5%A1to+nije.html Bornirani antikomunizam – kužni zadah memljivih suterena svih buržoaskih ideologija i višedecenijski legitimacijski osnov paranoičnog zaverološkog nacionalizma – iskazuje, pored mnogih drugih bestiluka, i potrebu da razloge tobožnjeg „zločinačkog“ delovanja jugoslovenskih – i komunista uopšte – pronađe u navodnom Marksovom i Engelsovom shvatanju o rasnoj inferiornosti pojedinih naroda, a naročito slovenskih. Štaviše, tvrdi se da su Marks i Engels ništa manje nego osnivači „političkog genocida“ i „rasnog istrebljenja“, što je zaumna konstrukcija koja služi kao još jedan u nizu „dokaza“ za zloćudnu mantru o istovetnosti delovanja komunista i fašista. Ovo „otkriće“, koje se protura po Internetu, imamo da zahvalimo istoričaru-liberalu Džordžu Votsonu, profesoru istorije sa Kembridža.

Marksu i Engelsu pripisuje se, dakle, da su tvorci genocidne ideje da pojedine narode (pre svega slovenske, a među njima prvenstveno srpski narod) treba uništiti, što se sve potkrepljuje jednim krivotvorenim stanovištem za koje se tvrdi da pripada Marksu: „Klase i rase koje su preslabe za uslove novog života, moraju nestati [...] One moraju propasti u jednom revolucionarnom holokaustu." Navedeni „citat", koji sažima suštinu opskurnih optužbi na račun Marksa i Engelsa, najčešće se pominje upravo u kontekstu odnosa prema Slovenima (Srbima), zbog niza (od strane osnivača marksizma zaista izrečenih) negativnih kvalifikacija o ulozi slovenskih naroda u istoriji (što jesu sporne generalizacije, o kojima će niže biti reči, ali su daleko od rasizma).

No, pre nego što se pozabavimo ovim detaljnije, potrebno je nekoliko objašnjenja: Marks i Engels koristili su rasni diskurs u meri u kojoj je onovremena nauka bila opterećena rasnim klasifikacijama, ali u pogledu implikacija navodnih rasnih razlika bili su daleko naprednijih shvatanja od ogromne većine svojih savremenika. U svojim radovima oni pišu, na primer, o Arijevcima, što je bio opšteprihvaćen pojam u antropologiji te epohe, ali pišu na način da Arijevcima ne daju nikakvu rasnu prednostne smatraju ih superiornim u odnosu na Semite (što je bila glavna podela). Štaviše, Marks docnije u svojim etnografskim beleškama uz reč Arijevci beleži: „ponovo ova besmislica!" Konačno, poznat je i Engelsov tekst „O antisemitizmu", u kojem kritikuje ovu pojavu. 1 Sa druge strane, zaista su imali izrazito oštar, potcenjivački stil pisanja, vrlo često daleko preko granice dobrog ukusa, uvredljivo se izražavajući kako o pojedincima, tako i o grupama, narodima... Ali to su sasvim efemerne stvari, kojima se samo zamlate mogu baviti na način da na to svode suštinska pitanja marksizma.

Marks i Engels su rasisti taman onoliko koliko su to mogli biti, ilustracije radi, mnogi od vodećih evropskih, pa i srpskih intelektualaca te ili nešto kasnije epohe - od Stojana Novakovića do Jovana Skerlića - koji su pisali o „nekulturnim Turcima", „turskim varvarima", „divljim Arnautima" i slično. Nazvati ih sve rasistima bilo bi preterivanje, iako su neki zaista to bili u smislu koji danas pridajemo tom pojmu (na primer Vladan Đorđević, koji je pisao o Arnautima koji imaju repove, veličine od kozjeg do konjskog). Ali - nuto, nuto - upravo se u slučaju Marksa i Engelsa naglašava i eksploatiše (ko se ne bi dosetio zašto?!) njihova upotreba koncepata koji su danas, naročito u svetlu iskustva Drugog svetskog rata, s pravom neprihvatljivi.2

Previše bi prostora uzelo detaljno citiranje izvora kako bi se ilustrovao način na koji je krivotvoren tobožnji Marksov citat sa početka ovog teksta. To je objašnjeno ovde. Ukratko: tačno je da kod Marksa postoji rečenica da „klase i rase preslabe za nove uslove života moraju odstupiti". U vezi sa ovim treba reći da je u Marksovom tekstu, koji je masakriran kako bi se izvukla ova rečenica, u nastavku objašnjeno da je to „odstupanje" klasa i rasa „previše slabih za prilagođavanje" rezultat po njih razornog dejstva razvoja kapitalizma: dinamika tog razvoja je takva da ih uništava, a ne socijalistička revolucija!

Rečeno je ovde, međutim, da Marks i Engels nisu učitavali superiornost ili inferiornost kolektivnim entitetima. Ali Marks kaže „klase i rase odveć slabe" itd. Činjenica, i tada poznata nauci, bila je da su razni istorijski kolektiviteti nestali kao subjekti istorije. Svakome ko išta zna o marksizmu poznato je da su Marks i Engels isticali, uz zakonomernost istorijskih procesa, i njihovu uslovljenost progresom materijalnih snaga, pa ova formulacija nije ništa drugo nego shvatanje da će, po sili nužnosti istorijskog progresa, nestati oni istorijski subjekti koji ne ovladaju pretpostavkama tog progresa. Da li će neki kolektivni entitet savladati te pretpostavke ili ne, da li će im se aktivno (kontrarevolucionarno u najširem smislu) suprotstaviti isključivo je rezultat društvenih procesa unutar tog entiteta (klase, naroda, „rase"). Eventualna „slabost" da se savladaju ti preduslovi podrazumeva dovedenost do takvog stanja slabosti (primarno - usled dejstva materijalnih činilaca; ili izvedeno - delovanjem ideologije koja povratno utiče na materijalne snage). Ne podrazumeva, dakle, nekakvu datost, naročito ne biološku, pa ni kulturnuTa „slabost" je uvek posledica nekog društveno uslovljenog, materijalnog uzroka.

Ako se vratimo drugom delu citata uočićemo sledeće: tačno je da je Engels (ne Marks!) napisao da postoje „veliki i mali narodi" koji će neminovno „nestati u oluji svetske revolucije". Dakle, ne u „revolucionarnom holokaustu": holokaust (u značenju masovnog ubijanja ljudi) ne postoji u Marksovim i Engelsovim radovima i to je tendenciozna izmišljotina. Prevodilac-„naivac" bio je tako slobodan da pojam „oluja svetske revolucije" prevede kao „holokaust". To objašnjava nameru krivotvorenja, na koju je naseo (da li?) naš genijalni istoričar sa Kembridža, a potom i svi koje je njegovo „otkriće" impresioniralo.

No, i originalan Engelsov citat zahteva objašnjenje, do kojeg se ponovo dolazi malo detaljnijim čitanjem Engelsovih radova (za početak - rečenice koja dolazi neposredno iza navedenog mesta) a svodi se na to da su ti „veliki i mali narodi" čija je sudbina da nestanu zapravo - kontrarevolucionarni. Prema Engelsu, svako kontrarevolucionarno delovanje je, na kraju krajeva, osuđeno na propast. Ako se određeni kolektiviteti (bili oni i čitavi narodi) pozicioniraju kontrarevolucionarno - nestaće u pobedničkoj revoluciji, ne zato što to neko želi ili namerava (genocid), već zato što je to izvestan rezultat pobede revolucije nad kontrarevolucijom i to - u kontekstu u kojem je sintagma o nestanku naroda izrečena - pobede buržoaske revolucije. Ali zašto je Engels apostrofirao u citiranom izvodu baš narode, a ne staleže ili klase?

To nas, zapravo, dovodi do Slovena i Srba. Kod Marksa i Engelsa zaista su se mogle pronaći određene natuknice, naročito o slovenskim narodima, čija konotacija dakako nije povoljna po njih („varvari", „ostaci naroda" i sl.). Osnova negativnog viđenja slovenskih naroda, koje je postojalo kod osnivača marksizma, osobito krajem 1840-ih i početkom 1850-ih, imala je imanentno političko ishodište i ležala je u ulozi carske Rusije kao „evropskog žandarma" i središta svake kontrarevolucionarne i reakcionarne akcije u Evropi posle Bečkog kongresa 1815. Naročito je to bilo izraženo u Revoluciji 1848, kada su ruske trupe ugušile pobunu Mađara. Toj slici doprinosilo je, dalje, to što su se Južni Sloveni u Revoluciji 1848. svrstali uz reakcionarni habzburški presto protiv revolucionarnih Mađara i tako doprineli gušenju mađarske revolucije.

Ali šta su to učinili Mađari, prema onome kako su stvari videli Marks i Engels, čime su zaslužili status „revolucionarnog naroda"? O tome su obojica mnogo pisali, ali evo jednog kratkog sažetka: „Samostalna mađarska revolucija učinila je brz napredak. Ukinula je sve političke privilegije, uvela univerzalno pravo glasa, eliminisala sve feudalne dažbine, radne obaveze i desetke..." Ali onda su se, dakle, umešali carska Rusija, Jelačićevi Hrvati i prilično dezorijentisani Srbi (pomognuti iz Kneževine Srbije) i kao udarna pesnica dvorske kamarile iz Insbruka svemu tome učinili kraj. Nasuprot revolucionarnim Mađarima, oni su bili kontrarevolucionarni.

Donekle je dubiozna Engelsova pretpostavka da će „kontrarevolucionarni narodi" takvi i ostati i otuda, dakle, pasti kao žrtve „svetske revolucionarne oluje", ali je i ta tvrdnja nalazila objašnjenje isključivo u spoljašnjim materijalnim uslovima, a ne u nekim „rasnim" datostima. 3 Marksa i Engelsa nije ni u slučaju Mađara zanimala njihova nacionalna emancipacija sama po sebi: njih dvojica su imali već tada jasno izgrađenu predstavu o nacionalnim revolucijama u feudalnim i polufeudalnim carstvima kao nužnim oblicima ispoljavanja Istorije kao progresivnog puta ka izgradnji, najpre kapitalističkog, a potom socijalističkog društva. Oni su politički podržavali nacionalne revolucije samo ako su one oslobađale energiju za transformaciju odnosa proizvodnje: od feudalnih ili polufeudalnih ka kapitalističkim. Njih nisu interesovali nacionalni pokreti sami po sebi, već samo uslovno, kao facilitator tog progresa u odnosima proizvodnje. Zaostalost proizvodnih snaga u južnoslovenskim krajevima Monarhije činila je da oslobodilački pokreti južnoslovenskih naroda budu viđeni kao isključivo nacionalni, bez potencijala za značajniji razvoj proizvodnih snaga. To je sva osnova Marksovog i Engelsovog tobožnjeg „rasizma" u odnosu na Slovene.

Najspornije kvalifikacije sadržane su u Engelsovom tekstu o mađarskoj borbi. Reč je o izrazu Völkerabfälle, koji je kod Engelsa sinoniman sa izrazom Völkerruinen (Engels koristi oba ova pojma da bi označio Južne Slovene u Monarhiji). U doslovnom prevodu Völkerabfall znači - „otpadak od naroda", 4 a Völkerruinen - „ostaci naroda". Niko se neće iznenaditi što pomalo zapostavljeni istoričar sa početka teksta, profesor Votson, proizvoljno prevodi i kaže: „rasno smeće"! Tek da novim tendencioznim prevodom olakša recepciju svojih konfabulacija o Marksovom i Engelsovom rasizmu.

Kao i u prethodnim primerima, potrebno je samo čitati izvore. Prema Engelsu, austrijski Južni Sloveni, na koje se odnosio pojam Völkerabfälle (Engels uopšte ne apostrofira Srbe, kako se pogrešno tvrdi!), nisu u svojim krajevima imali naročito razvijene kapitalističke odnose, u političkom životu dominirali su konzervativno plemstvo (često stranog porekla) i crkva, a u nacionalnim stremljenjima oslanjali su se na reakcionarnu Rusiju. Dakle, ono od čega su se „otpadili" ovi slovenski narodi bio je moderan koncept naroda i ne radi se ni o kakvom „rasnom smeću". Opšti društveni uslovi opredeljivali su njihovo svrstavanje uz reakcionarne snage - u konkretnom slučaju uz dvor i uz Rusiju - čime su i ti (južnoslovenski) narodi dokazivali svoju kontrarevolucionarnost. Njihov budući nestanak u „oluji svetske revolucije" bio je, po Engelsu, samo nužna posledica takvog sticaja istorijskih okolnosti i niti je imao ikakve veze sa bilo kakvim prirodnim predodređenostima niti je podrazumevao fizičko uništavanje pripadnika tih naroda, već bi se realizovao kao proces njihovog stapanja sa narodima koji su revolucionarni i time u službi progresa. U istom smislu, Engels je, na primer, smatrao da je pokazatelj reakcionarne „tvrdoglavosti" zadržavanje „apsurdne nacionalne posebnosti" saksonskog (dakle germanskog!) seljaštva koje je bilo naseljeno u Transilvaniji, dok je hvalio druge Nemce u Mađarskoj zato što su „postali pravi Mađari". Vidljivo je, dakle, da je korelaciju težnje za zadržavanjem etničkog identiteta, nerazvijenih formi odnosa proizvodnje i kontrarevolucionarnosti Engels uopštavao kao svojevrsnu zakonomernost.

Pošto su bili uvereni u trijumf revolucionarnih pokreta, Marks i Engels su smatrali da svrstavanje u tabor kontrarevolucije vodi, u konačnom ishodu, neminovnoj propasti. Ukoliko su kontrarevolucionarni čitavi narodi - onda se to odnosilo i na njih i to ne po nečijoj volji ili planu, već nužnošću istorijskog progresa, kojem se kontrarevolucionarne snage uzalud suprotstavljaju. Dosta nesrećna generalizacija, ali opet daleko od svakog rasizma. Tu se, dakle, uopšte nije radilo o planiranju ili pozivanju na fizičko uništenje, kako se tvrdi insinuacijama o genocidnoj suštini marksizma, već se konstatovalo da će takvi kontrarevolucionarni činioci iskusiti gubitak istorijske relevantnosti, gubitak statusa subjekta istorije i, u tom smislu, i njihov nestanak je shvatan kao deo istorijskog progresa. Dakle, Marksa i Engelsa je prevashodno interesovao tok i mehanizam Istorije - koji su oni videli kao razvoj kapitalističkih odnosa, uspeh buržoaskih revolucija, omasovljenje proletarijata i, u konačnici, njegovo preuzimanje vlasti u potonjim proleterskim revolucijama.

Kada je u Rusiji oboren feudalizam, posle reformi 1861, njena buržoazija je bila u povoju, a samim tim i proletarijat, ali su opstajali oblici zajedničke zemljišne svojine, za koje se među ruskim socijalistima verovalo da mogu poslužiti kao prečica ka komunizmu. Zato u predgovoru ruskom izdanju Manifesta, 1882. godine, Marks piše: „U Rusiji, naspram brzog cvetanja kapitalističke špekulacije i tek započetog razvitka buržoaske zemljišne svojine, nalazimo više od polovine zemlje u rukama zajedničkog seljačkog poseda. Sada se pita: Može li ruska obščina, taj makar i jako potkopani oblik prastarog zajedničkog zemljišnog poseda, preći neposredno u viši oblik komunističke zajedničke svojine? Ili, mora li ona naprotiv pre toga proći isti proces raspadanja koji sačinjava istorijski razvitak Zapada? Jedini odgovor koji je danas moguće dati na to jeste ovaj: postane li ruska revolucija signal za proletersku revoluciju na Zapadu, tako da jedna drugu dopunjuju, onda može sadašnja ruska zajednička zemljišna svojina poslužiti kao polazna tačka komunističkog razvitka". Iz ovog pitijskog odgovora vidi se da je Marks bio na stanovištu, najpre da revolucija očito može izbiti i u Rusiji (toliko o rasističkim predrasudama), ali zbog specifičnih strukturnih karakteristika odnosa proizvodnje, mogao je da zamisli uspeh ove revolucije samo u međusobnoj korelaciji sa uspehom revolucije na Zapadu. Razlog te uslovljenosti nisu bile razmere ruske lobanje, neke tobožnje organske karakteristike ili navodne umne predispozicije, već faktičko stanje u domenu odnosa proizvodnje.

Nije najmanje važno: začetnik ove konfabulacije o Marksovom i Engelsovom rasizmu, profesor Votson, dolazi nam iz Engleske, zemlje čija se ni intelektualna ni politička elita, još manje društvo (razume se uz čestite izuzetke, ali - izuzetke), nikada nisu do kraja suočili sa razmerama rasističkih predrasuda u „sopstvenom dvorištu", što je i danas tabu u ovoj zemlji. Votson je, kao dugogodišnji član Liberalne stranke, mogao da se, exempli causa, pozabavi stvarnim rasističkim stavovima njenih lidera i uglednih članova kroz istoriju, umesto da vija aveti nepostojećeg Marksovog i Engelsovog rasizma.

Sve velike događaje svoje epohe Marks i Engels su posmatrali sa teorijske distance, ali i sa ostrašćenošću posmatrača koji u događajima vidi otelovljenje sopstvenih misli o Istoriji. Smisao napisanih članaka i knjiga otkriva tu teorijsku ravan, a stil i jezik - strasnu, katkad navijačku involviranost. Bilo je tu, možebiti, i potrebe da se tonom bulevarske štampe pridobije pažnja za ideju. Naročito u ranim radovima, Marks i Engels su u izvesnoj meri zanemarivali značaj nacionalnog pitanja (Srbe i Hrvate je u tabor kontrarevolucije odvela nespremnost Mađara na ustupke kakve su od Beča tražili za sebe), ali to je dakako druga tema. Svojim materijalističkim pogledom na istoriju koji je u središte pozicionirao, u najširem smislu, odnose proizvodnje, Marks i Engels nisu mogli biti dalje od rasizma. U svakom slučaju, bili su u svakom pogledu toliko impresivna pojava u intelektualnoj istoriji i u istoriji uopšte, da je i jalovo i mizerno kritikovati njihovo stvaralaštvo na nivou intelektualnog suterena, metodom - „drž'te lopova". Tim mizernim metodom nije se, naravno, poslužio nijedan od kritičara koji je pisanje Marksa i Engelsa zaista razumeo, pa je, kao ne malo puta, uloga da ispadne najgluplji, u tesnoj konkurenciji unutar falange antimarksista, pripala - istoričaru.

Preuzeto sa: peščanik.net

]]>
Thu, 20 Sep 2018 10:26:01 +0000 http://rex.b92.net/sr/preporucujemo/story/6392/Da+li+je+ta%C4%8Dno+da+su+Marks+i+Engels+bili+rasisti+i+za%C5%A1to+nije
Domaća i regionalna scena na 57. Oktobarskom salonu http://rex.b92.net/sr/preporucujemo/story/6385/Doma%C4%87a+i+regionalna+scena+na+57.+Oktobarskom+salonu.html Oktobarski salon u Beogradu, najveća međunarodna izložba savremene umetnosti u Srbiji, predstaviće u 57. izdanju radove dvadesetak umetnika iz Srbije i regiona, uključujući predstavnike najmlađe generacije, koji su većinom već izlagali u nekim od najpoznatijih institucija u zemlji i svetu.

Najstariji među domaćim izlagačima iz Srbije su Vladimir Veličković i Dušan Otašević, predstavnici evropske i srpske umetnosti od druge polovine 20. veka do danas, koji će se, posle nekoliko decenija, ponovo predstaviti na Oktobarskom salonu.

Za 57. Oktobarski salon "Čudo kakofonije" (The Marvellous Cacophony), koji će biti održan od 15. septembra do 28. oktobra, umetnički direktori i kustosi Gunar Kvaran (Gunnar) iDanijel Kvaran (Danielle) odabrali su iz Srbije i Đorđa OzboltaIvana GrubanovaIvanu BašićMariju ĆalićVuka ĆukaMaju ĐorđevićAleksandru DomanovićNinu IvanovićMartu JovanovićTijanu KojićJelenu Mijić, Branka MiliskovićaNemanju Nikolića, Katarinu Zdjelar i Lidiju Delić, dok će iz regiona učestvovati: Radenko Milak (BiH), David Maljković (Hrvatska), Darja Bajagić (Crna Gora) i Jasmina Cibic (Slovenija).

Vladimir Veličković, foto: Žarko Vijatović

Kroz medij videa, skulpture, slikarstva, performansa... ideja kustosa 57. OS je da se stavi akcenat na raznoliku umetničku produkciju koja kakofoničnom strukturom izložbe premošćuje nacionalne, rasne, generacijske, rodne, klasne i druge kategorije.

Koncept "Čudo kakofonije", prema kustoskoj izjavi, počiva na činjenici da je zapadno shvatanje savremene umetnosti postalo univerzalno i da "kakofonija" od početka 21. veka biva imenitelj disparatnih umetničkih pravaca. Naziv izložbe "Čudo kakofonije" treba da sugeriše konstelaciju dela koja izražavaju svojim oblikom, strukturama i sadržajem, raznolikost i bogatstvo kakofoničnog izraza kao važnog elementa ili stanja u savremenoj umetnosti danas. Kustosi kroz izložbu žele da predoče umetničku produkciju u svetu; razmatrajući različite umetničke scene, različite generacije. Te tako struktuisana izložba predstavljaće "instalaciju kao ogledalo sveta", kao raznorodnu situaciju bogatu kakofonijom.

Branko Milisković, Appointed, foto: Chen Hangfeng

U tom kontekstu, kako su naveli organizatori OS, i predstavnici najmlađe umetničke scene iz Srbije i regiona (Darja BalagićIvana BašićVuk ĆukAleksandra DomanovićLidija DelićMaja ĐorđevićNina IvanovićTijana KojićRadenko MilakJelena MijićNemanja Nikolić i Branko Milisković), često neuhvatljive i van radara, pokazuju diverzitet u pristupu i promišljanju bitnih problemskih pitanja u polju vizuelnih umetnosti.

Maja Đorđević, I will win 3, 220x140 cm, ulje i email na platnu, 2018.

Predstavnike srednje generacije umetnika iz Srbije i regiona (Marija ĆalićJasmina CibicIvan GrubanovMarta JovanovićDavid MaljkovićĐorđe Ozbolt i Katarina Zdjelar) povezuje na neki način učešće na bijenalima, posebno na Bijenalu u Veneciji proteklih godina, kao i njihova ogromna međunardona vidljivost.

Ivan Grubanov radom na 57. OS referiše i nadovezuje se na izložbu "Ujedinjene mrtve nacije" u Paviljonu Srbije na 56. Bijenalu umetnosti u Veneciji. Morfovane zastave i njihovi vizuelni tragovi predstavljaju vezu sa istorijskim tragovima koje nestajanje nacija ostavlja: raštrkana tela, slomljene istorije, mrtve nacije/zemlje, privremena skloništa i oznake dekonstruisanih kolektiva uronjenih u bol i čežnju.

Ivan Grubanov, Ujedinjene mrtve nacije, Bijenale u Veneciji

David Maljković, takođe učesnik 56. Venecijanskog bijenala, predstaviće se radom koji istražuje kovnost kolektivnog i individualnog iskustva vremena i prostora. Maljković posmatračima poklanja radove koji stvaraju sopstveni prostor, vreme i istoriju, a istovremeno nagoveštava odgovore na neizvesnost nedokučive budućnosti. Tako se često igra mogućnostima koje pružaju mediji koji su mu pri ruci, praveći radove sa većom i intuitivnom upotrebom materijala.

Marta Jovanović je učestvovala na 55. Venecijanskom bijenalu u okviru serije razgovora na temu umetnosti performansa Venice Agendas, zajedno sa nekim od najznačajnijih umetnika i kustosa u oblasti performansa, kao što su Džoan Džonas i Hans Ulrih Obrist. U poslednje vreme njeni performansi su počeli da služe kao katarzično oružje za lične borbe sa materinstvom, međuljudskim odnosima i razvodom. Transformacija kroz koju je Marta Jovanović bila prisiljena da prođe ogleda se u nekoliko radova nastalih tokom proteklih godina u kojima sublimirano otelotvoruje svoje lične probleme.

Marta Jovanović, Motherhood

Katarina Zdjelar - umetnica, teoretičarka, profesorka, aktivistkinja, koja živi i radi u Roterdamu i Beogradu, predstaviće novu instalaciju "Not a pillar, not a pile" (Tanz Für Dore Hoyer) koja je kandidovana za najprestižniju nagradu Kraljevine Holandije na polju umetnosti - Prix de Rome. Katarina Zdjelar je predstavljala Srbiju na 53. Venecijanskom bijenalu (zajedno sa Zoranom Todorovićem), na kojem je njen video rad "Savršen zvuk" (2009) privukao izuzetnu internacionalnu pažnju. Rad Katarine Zdjelar "AAA (Moje srce)" (2016), snimljen u jednom kadru, prikazuje mladu ženu koja istovremeno izvodi četiri kompozicije. Dok čuva originalni stil, tempo i ritam pojedinačnih dela, ostaje u ključu različitih muzičkih komada. Tišina, muzika, zvuk i reči izmenjuju se i sudaraju.

Slovenačka umetnica Jasmina Cibic, koja živi i radi u Londonu, bavi se analizom specifičnog nacionalnog, političkog, kulturnog i umetničkog porekla, stvarajući karakterističan, sebi svojstven jezik. Koristi medij filma, instalacije, objekta i fotografije. Predstavljala je Sloveniju na 55. Bijenalu u Veneciji projektom "Za našu ekonomiju i kulturu", nakon čega je doživela i međunarodni uspeh. Radovi Jasmine Cibic čine se kao multimedijalna priča koju čine film i performans - o odnosu umetnosti, politike, arhitekture, gde često za polazište uzima stvarni arhitektonski objekat. Trenutno, njen rad je deo postavke aktuelne izložbe o jugoslovenskoj arhitekturi u Muzeju moderne umetnosti u Njujorku "Toward a Concrete Utopia".

Jasmina Cibic, Nada Act II

Đorđe Ozbolt, poznat po smelom mešanju istorijsko umetničkih modela i bizarnog humora, manje je poznat domaćoj javnosti, a živi i radi u Londonu od početka 90-ih, gde je studirao slikarstvo na Kraljevskoj akademiji, nakon studija arhitekture na Univerzitetu u Beogradu. Poslednjih godina izlagao je u Koreji (Galerija Baton, Seul, 2017), Engleskoj (Muzej Holburn, Bat, 2015; Herald St, London, 2014; Hauser & Wirth Samerset, Bruton, 2017), Njujorku (Hauser & Wirth, 2015)... Učestvovao je i na brojnim kolektivnim izložbama (Ljubav: prva od 7 vrlina, Centar za savremenu umetnost Hudson Valley, Pikskil, 2015; Zveri Engleske, zveri Irske, Visual Carlow, Karlou, Irska, 2014; Draž kolekcije, Nacionalni muzej umetnosti, Osaka, 2012; Studije figure, Muzej savremene umetnosti, Sent Luis i Praško bijenale, 2007)... U proleće 2017. izdavačka kuća Hauser & Wirth objavila je monografiju o Ozboltovom radu sa tekstom Olivera Bašjanoa (Basciano).

Đorđe Ozbolt, Brave New World

Izložba "Čudo kakofonije" 57. OS, kako je ranije najavljeno predstaviće ukupno 72 umetnika, a biće postavljena u pet prostora u užem centru Beograda - u Kulturnom centru Beograda (Artget, Likovna galerija, Podroom), Muzeju grada Beograda, Galeriji Remont, U10 umetničkom prostoru, kao i u Galeriji Srpske akademije nauka i umetnosti.

Među umetnicima su najavljene i neke od svetskih zvezda kao što su Joko OnoOlafur ElijasonTakaši MurakamiLari Bel i Sindi Šerman.

Počeci Oktobarskog salona sežu u 1960. godinu, kada je ustanovljen kao godišnja izložba najboljih ostvarenja u oblasti likovnih umetnosti na domaćoj jugoslovenskoj sceni, a od 1967. godine u selekciju biva uključena i primenjena umetnost. Tokom višedecenijske istorije, OS je menjao koncepciju i oblike organizovanja, pa je krajem 90-ih i početkom 2000-ih uvedena uloga umetničkog direktora, selektora ili kustosa koji je odlučivao o sastavu, koncepciji i sadržaju izložbe, a 2004. godine OS je dobio međunarodni karakter.

Kako su bilo koje promene u manifestaciji (od svog početka, do danas) propraćene uz niz različitih reakcija, tako je bilo i nakon odluke da Oktobarski salon postane međunarodna manifestacija. Pokazalo se da je uključivanje inostranih umetnika i kustosa u OS bila dobra i produktivna ideja kojom se na neki način izašlo iz uskog lokalnog konteksta. Tačno deset godina kasnije, 2014, Skupština grada, kao osnivač OS, odlučila je da se ta godišnja izložba tranformiše u bijenalnu, što je takođe izazvalo burne reakcije.

Posle dve godine pauze, OS je ponovo održan 2016. godine, a umetnički direktor Dejvid Eliot osmislio ga je na temu "Ljubavni zanos", prestavivši radove 67 umetnika iz 26 zemalja, od kojih su neki pozvani, a ostali su odabrani na osnovu konkursa. Ravnopravne nagrade 56. Oktobarskog salona dobili su umetnici Siniša Ilić iz Srbije, Sjun Sun iz Kine i Anastasia Vepreva iz Rusije - odlukom žirija koji su, uz Gunara Kvarana, vinili i istoričarka umetnosti i kustoskinja Prodajne galerije "Beograd" Jelena Krivokapić i umetnik i profesor na Arhitektonskom fakultetu Univerziteta u Beogradu Milorad Mladenović.

Preuzeto sa: seecult.org 

]]>
Wed, 12 Sep 2018 08:45:12 +0000 http://rex.b92.net/sr/preporucujemo/story/6385/Doma%C4%87a+i+regionalna+scena+na+57.+Oktobarskom+salonu
Probno testiranje fašizma je u punom jeku http://rex.b92.net/sr/preporucujemo/story/6379/Probno+testiranje+fa%C5%A1izma+je+u+punom+jeku.html Djeca u kavezu nisu bila Trumpova “greška” nego marketinško testiranje barbarstva.

Da bismo shvatili što se trenutno događa u svijetu, moramo razmišljati o dvije stvari. Prvo, da smo u testnoj fazi. Drugo, u pitanju je testiranje fašizma - a to je riječ koju treba pažljivo koristiti i ne izbjegavati je kada je posve jasno da upravo ta riječ stoji na obzoru. Zaboravite termin "post-fašistički" - ono s čime živimo je stanje koje prethodi fašizmu.

Donalda Trumpa je lako odbaciti kao neznalicu, ne samo zbog njegovog neznanja nego i iz drugih razloga. No, Donald Trump odlično razumije jednu stvar: marketinško testiranje. Donald Trump je svoj lik stvorio na tračerskim stranicama tabloida New Yorka, gdje ljudi postaju slavni tako što se o njima objavljuju šokantne priče koje se kasnije mogu potvrditi ili negirati, ovisno o tome kako prođu. A on je svoju personu nanovo kreirao putem televizijskog reality showa gdje se ideje koje zagovarate mogu prilagoditi postotku gledanosti. Date neku izjavu, povučete je, prilagodite, pa onda ispočetka.

U postojećem demokratskom društvu fašizam nije nešto što se pojavljuje potpuno neočekivano. Nije lako navesti ljude da se odreknu svojih ideja o slobodi i civiliziranosti. Morate napraviti probu koja, ukoliko je dobro izvedena, ima dva cilja. Zahvaljujući toj probi ljudi se navikavaju na nešto od čega su prvobitno ustuknuli, a onda na osnovu toga možete precizirati svoje poteze i kalibrirati ih. To je ono što se trenutno događa i to samo budale ne vide.

Jedan od osnovnih alata kojim se fašizam koristi je lažiranje izbora - vidjeli smo da je to isprobano prilikom izbora Trumpa, na referendumu o Brexitu i (manje uspješno) na francuskim predsjedničkim izborima. Druga stvar je stvaranje plemenskih identiteta, odnosno podjela društva na međusobno isključive polaritete. Fašizmu nije potrebna većina - on obično dolazi na vlast s oko 40 procenata podrške, a zatim se koristi kontrolom i zastrašivanjem kako bi konsolidirao svoju moć. Dakle, nije važno ako vas većina ljudi mrzi sve dok imate svojih 40 posto koji fanatično podržavaju vašu ideju. To je također nešto što se trenutno testira. Fašizmu je, naravno, potrebna propagandna mašina koja je tako efikasna da za svoje sljedbenike stvara cijeli jedan svemir "alternativnih činjenica" do kojih ne prodire neželjena stvarnost. I u ovom slučaju testiranje je u jednoj vrlo poodmakloj fazi.


Moralne granice

No, kad ste sve ovo poduzeli, predstoji sljedeći korak koji je presudan i obično najteži. Morate pomaknuti moralne granice i uvjeriti ljude da je izuzetna okrutnost prihvatljiva stvar. Poput lovačkih pasa, ljudi moraju osjetiti krv. Moraju osjetiti okus svireposti. Fašizam to čini tako što kod ljudi stvara osjećaj ugroženosti od neke vanjske grupe na koju se gleda s prezirom. To omogućava da se članovi te grupe dehumaniziraju. Kada se to postigne, ulozi se postepeno mogu podizati pa se može krenuti od faze razbijanja prozora do faze potpunog istrebljenja.

To je sljedeći korak koji se sada testira. U Italiji to radi ultra-desničar i ministar unutarnjih poslova Matteo Salvini. Šta bi bilo da vratimo brodove pune izbjeglica? Pregledajmo ugrubo provedenu registraciju svih pripadnika romske populacije pa da onda vidimo koju će dugmad pritisnuti publika. I Trump je to testirao: pogledajmo šta moji birači misle o uplakanim bebama u kavezima. Pitam se kako će to proći s Rupertom Murdochom.

Gledati na namjerno traumatiziranje djece migranata kao na Trumpovu "grešku", kao što je to tvrdila većina komentatora, je naivno gledanje na stvari i zaslužuje svaku osudu. To je samo proba, a proba se pokazala izuzetno uspješnom. Trumpova tvrdnja, od prošle sedmice, da imigranti "pustoše" SAD je marketinško testiranje spremnosti njegovih birača na sljedeći korak u lingvistici, a to je, naravno, proglasiti imigrante "štetočinama". A slike djece koju odvajaju od njihovih roditelja je test da se vidi mogu li se takve izjave pretvoriti u zvukove i slike. Uvijek se tu radilo o eksperimentu - eksperiment je sada završen (ali samo djelomično) jer se došlo do rezultata.


Djeca nas obmanjuju

A rezultati su vrlo zadovoljavajući. Dobre vijesti dolaze s dva fronta. Prvo, Rupert Murdoch je zadovoljan - njegovi glasnogovornici s Fox Newsa prevazišli su sami sebe u barbarskoj okrutosti: spominjući dijete s Downovim sindromom uz oponašanje životinjskih zvukova i tvrdeći da su uplakana djeca glumci. Posao su radili svesrdno i bez zadrške: čak i smeđe bebe lažu. Ti očajnički jecaji su karakteristični za manipulatorsko ponašanje stranaca koji dolaze da nas opustoše - zar se ne bismo trebali bojati rase čija djeca su u stanju da nas toliko obmanjuju? Drugo, Trumpovi najžešći birači bili su oduševljeni: 58 posto republikanaca podržava takvu brutalnost. Ukupna podrška Trumpu porasla je na 42,5 posto.

Ovo ima izuzetno ohrabrujući efekat za sve one s namjerom da nas uvedu u fašizam. Demokratski svijet je otvorio sezonu krvavog lova. Treniraju se "mišići" koje propagandna mašina treba da bi odbranila neodbranjivo. Milioni i milioni Evropljana i Amerikanaca uče kako da razmišljaju o stvarima koje su do sada bile nezamislive. Pa šta ako se ti crnci utope u moru? Pa šta ako će ti smeđi mališani cijelog života nositi ožiljke? Oni su već, u svojim glavama, prešli granicu morala. Oni su, kao Macbeth, "tek počeli". No, testiranje će biti dodatno precizirano, rezultati analizirani, metode usavršene, poruke izbrušene. A onda se može preći na djela.

Preuzeto sa: nomad.ba

]]>
Mon, 6 Aug 2018 10:59:27 +0000 http://rex.b92.net/sr/preporucujemo/story/6379/Probno+testiranje+fa%C5%A1izma+je+u+punom+jeku
Predstava "Smrt fašizmu" na otvorenom i premijera dokumentarca http://rex.b92.net/sr/preporucujemo/story/6372/Predstava+%22Smrt+fa%C5%A1izmu%22+na+otvorenom+i+premijera+dokumentarca.html SMRT FAŠIZMU: dokumentarna predstava o sećanju na Iva Lolu i porodicu Ribar je nova produkcija nezavisne, omladinske trupe Reflektor teatar. “Mogućnost pobune” je dokumentarac koji polazi od vremena u kome živimo i vraća se na period u kome nismo mogli da živimo jer smo bili okupirani. Nastao je tokom istraživanja o životu porodice Ribar, Slobodi Trajović i periodu u kom su oni živeli, u okviru projekta SMRT FAŠIZMU! O Ribarima i Slobodi. U organizaciji Filmstreet-a, premijerno prikazivanje dokumentarnog filma "Mogućnost pobune" (režija: Ivan Stojiljković) zakazano je za 23. jul od 20.30h na platou ispred Muzeja Jugoslavije. Nakon ove premijere, od 21.15h uslediće četvrto izvođenje najmlađe predstave Reflektor teatra u Beogradu, ovog puta pod vedrim nebom za sve naše sugrađane!

***
"Mogućnost pobune" je dokumentarac koji polazi od vremena u kome živimo i vraća se na period u kome nismo mogli da živimo jer smo bili okupirani. Kroz lociranje perfidnih fašizama kojima smo svakodnevno okruženi, do pitanja šta su uzludne borbe razgovaramo sa preko dvadeset sagovornika; istoričara, ekonomista, pravnika, sociologa, dizjanera, umetnika, partizna pa i sa po kojim herojom. Da li je borba partizana bila uzaludna ako se danas ovako olako prodajemo? Da li heroji kao Ivo Lola Ribar bi danas ustali i odrekli se svog konformizma zarad viših ciljeva i svojih sunarodnika? Da li imaš mogućnosti da se pobuniš? 

Reč reditelja:
Da li sam ja Heroj? Samo zato što se borim, što svaki dan se borim, zato što znam da kažem ne, što umem da kažem nisam vaš, nisam tvoj i što vladaš, niti tvoj koji želiš da zavladaš, ni tvoj koji imaš. Da li smo mi svi heroji koji smo i dalje svoji, koji se nismo priklonili, koji ukazuju na to da može bolje, mi koji znamo da može bolje? Da li su heroji žrtve vremena? Ko se još seća Heroja? Ko još želi heroje? Da li je heroj svakoko se ne krije i ne ćuti jer su se vratila ta vremena? Da li je heroj svakoko se ne plaši? Da li da bi postao heroj moraš da umreš, pogineš, nestaneš, da te nema, da te izbrišu sa lica zemlje? Da li su heroji besmtrni ili ih olako prepštam zaboravu? Da li znaš zašto si živ? 
Ivan Stojiljković

***
Ovo je dokumentarna predstava, ali ne i biografska drama.

Istražujući priču o Ivu Loli Ribaru, njegovoj porodici, verenici Slobodi Trajković, ali i čitavoj generaciji mladih ljudi koji su dali svoje živote u borbi protiv fašizma, autori predstave žele da, pre svega, kažu nešto o svojoj generaciji; sebi; današnjim herojima i idealima u koje veruju. O tome kako oni razumeju borbu protiv fašizma danas i tome šta priča o porodici Ribar, znači njima lično; u savremenom političkom trenutku obeleženom istorijskim revizonizmom i jačanjem nacionalističkih struja, u region ali i u čitavoj Evropi.

Zamišljena kao angažovana i edukativna, predstava je nastala kroz šestomesečni istraživački proces, koji je podrazumevao niz predavanja, radionica, poseta mestima stradanja i antifašističke borbe u Beogradu, kolektivna čitanja relevantne literature, analize relevantnih filmova i knjiga. Predstava se u velikoj meri zasniva na građi prikupljenoj tokom procesa učenja o Loli Ribaru, njegovom bratu Jurici, njihovom ocu, njihovim drugovima i saborcima. Ideja je bila da ko-autori i izvođači predstave, prođu kroz proces učenja, kako bi, zatim, svoja znanja podelili kroz predstavu.

Autorka koncepta i rediteljka predstave je Milena Bogavac, a tekst je pisan kolektivno, uz učešće izvođača i stručnih konsultanata, odnosno eksperata koji su učestvovati u edukativnom delu procesa. 
Ko-autori i izvođači su: Đorđe Živadinović Grgur, Nina Nešković, 
Strahinja Blažić, Sunčica Milanović i Nikola Živanović. 
***

Ulaz na događaj je besplatan.
Izvor: Reflektor teatar i Filmstreet

]]>
Tue, 17 Jul 2018 10:14:11 +0000 http://rex.b92.net/sr/preporucujemo/story/6372/Predstava+%22Smrt+fa%C5%A1izmu%22+na+otvorenom+i+premijera+dokumentarca
Neprijateljska propaganda: Konclogo http://rex.b92.net/sr/preporucujemo/story/6367/Neprijateljska+propaganda%3A+Konclogo.html U očima Valley Eyeweara, australskog proizvođača naočala koji je najnoviju reklamnu kampanju snimio u Jasenovcu, Kameni cvijet je samo dopadljivi postkomunistički chic: zato je moguće u Jasenovcu ono što nije u Auschwitzu i zato se danas smije napraviti nešto što nikome ne bi palo na um onih godina kada su veličanstveni antifašistički spomenici podizani.

Prolazno vrijeme 

Dobrih tjedan dana trebalo je Michaelu Crawleyu - vlasniku i glavnom dizajneru australske tvrtke Valley Eyewear čije ručno rađene, luksuzne naočale nose svjetski superstarovi poput Rihanne i Kanyea Westa - da shvati kako snimanje reklamne kampanje u Jasenovcu nije stvar marketinške strategije nego masovne tragedije: porazno prolazno vrijeme. Da je kojim bizarnim slučajem nekom nadobudnom kopirajteru sinulo da za reklamne kulise iskoristi Auschwitz, Buchenwald ili Treblinku - što je, uostalom, prilično hrabar misaoni eksperiment - proces samospoznaje trajao bi, vjerujemo, kudikamo kraće. Ovako, Crawley na prva zgrožena upozorenja da je prešetavanje manekena ispred Kamenog cvijeta Bogdana Bogdanovićaisto što i simboličko gaženje po ljudskim leševima kritičarima samouvjereno odgovara kako ‘uopće nisu u pravu', a njihova je ‘interpretacija spota pogrešna'. Pa dodaje još kako je ‘razočaran' time što ljudi očekuju da se javno ispriča. Zatim potiho - nakon što se priča zakotrljala ovdašnjim medijima - s web-stranice kompanije uklanja materijale iz Jasenovca, ali ostavlja snimke iz Podgarića, gdje je improviziranu modnu pistu ukrasio Spomenik revoluciji naroda Moslavine Dušana Džamonje. Nešto kasnije, ipak, uklanja i njih. I tada, napokon - punih tjedan dana poslije prvih reakcija, nakon što se oglasila čak i australska židovska zajednica - uspijeva zatomiti vlastito razočaranje ‘pogrešnim interpretacijama', skrušeno poručivši: ‘Nije nam bila namjera nikoga uvrijediti, posebno zato što se ponosimo činjenicom da smo multikulturalni i tolerantni brend'.

Sedam dana, deseci mejlova, revoltirani tekstovi, službeni prosvjedi: sve je to bilo neophodno da Michael Crawley konačno uoči nešto što bi trebalo biti lako vidljivo čak i kroz najtamnija okna luksuznih, ručno dizajniranih Valley Eyewear naočala. Sedam dana, deseci mejlova, revoltirani tekstovi, službeni prosvjedi: ipak nije bilo dovoljno da ga pokoleba u uvjerenju kako je Valley Eyewear ‘multikulturalan i tolerantan brend'. Jer multikultura i tolerancija kojima se Crawley brendira skrojene su po mjeri razvijenog Zapada, one uključuju model naočala neobavezno nazvan ‘Brigada' i drugi koji se bez shvatljivijeg razloga zove ‘Belgrade', one podrazumijevaju editorijale snimane još prije dvije godine pokraj socijalističkih spomenika Bugarske, one ne razlikuju marketinški logo i koncentracijski logor, ne razlikuju novac i Jasenovac. Beograd i Bugarska, Bogdanović i Džamonja, modernistička apstrakcija i spomenički brutalizam: sve je to u osnovi isto, tek fotogenični, egzotični, lako utrživi modni asesoar nejasne istočnoevropske povijesti, tek dopadljivi postkomunistički chic. Zato je moguće u Jasenovcu ono što nije u Auschwitzu, zato se može na periferiji Evrope ono što se ne može u središtu kontinenta i zato se, napokon, danas smije napraviti nešto što nikome - ni u Australiji ni na razvijenom Zapadu - ne bi palo na um onih godina kada su veličanstveni antifašistički spomenici podizani.

 

Totalitarno Tjentište

 

A ukoliko još uvijek gajite izvjesne sumnje u to da je degutantna Crawleyeva reklamna kampanja samo sitni refleks daleko krupnijeg zapadnjačkog revizionizma, dozvolite da vam predstavimo - sasvim prigodno, na petu godišnjicu hrvatskog ulaska u Evropsku uniju - nešto što se zove ‘Kulturalna evropska ruta: Arhitektura totalitarnih režima 20. stoljeća'. Kulturalne rute, inače, stari su projekt Vijeća Evrope, za sada ih ima tridesetak i zamišljene su tako da turiste tematski vode kroz različite države: ‘Vikinška ruta' povučena je od Norveške do Španjolske, ‘Mozartovi putevi' kroz srednjoevropske i zapadne zemlje, ‘Ruta maslinovog drveta' tumara Mediteranom, a za jugoistočnu Evropu rezervirana je, evo, ruta koja pod kapom totalitarizma izjednačava Mussolinija, sovjetske satelitske režime i socijalističku Jugoslaviju. Polazi iz Forlija, rodnog kraja fašističkog diktatora, pa veselo kreće na istok, nižući usput Dom kulture izgrađen pedesetih u slovenskom Velenju, Džamonjin Spomen-kompleks podignut na Kozari i posvećen narodnoj borbi protiv fašizma, Dolinu heroja i spomenik palim borcima na Tjentištu... Mussolini i partizani, fašizam i antifašizam: iz perspektive Evropske unije sve je to manje-više isto, i zove se totalitarizam. Hrvatska, začudo, u projektu za sada sudjeluje samo rudarskim gradovima u Raši i Labinu iz fašističkih tridesetih, ali pošto se stvar još uvijek razvija, neće nas pretjerano iznenaditi pokuša li netko u rutu ubaciti kakav antifašistički spomenik ili socijalistički dom kulture.

 

Pljačke Grčke

 

Blok žalosnih vijesti s evropske periferije zatvaramo u društvu AleksisaCiprasa, uglednog premijera i oglednog primjera kojim je Bruxelles svim zanesenim ljevičarima pokazao kako u Uniji završavaju politički pobunjenici: poraženi, osramoćeni i dobro dresirani. Nesretni Cipras tako ovih dana slavi okončanje osmogodišnjeg ‘programa pomoći' Grčkoj, radosno objavljuje kako je zemlja otplatila dugove zapadnim vjerovnicima i ponovno stekla ‘političku i financijsku nezavisnost', a usput se pretvara da mu je promakla službena objava njemačke vlade prema kojoj je samo ta država na ime kamata Grčkoj u međuvremenu uzela skoro tri milijarde eura: takozvana pomoć od samoga se početka, dakle, sastojala naprosto u surovom lihvarenju prezadužene Atene. Riješivši sa sumnjivim uspjehom pitanje ekonomske baze, dezorijentirani se Cipras podjednako neuspješno okrenuo problemima kulturne razgradnje: tek koji dan kasnije zaputio se u London, kako bi ondje po tko zna koji put uzaludno zatražio povrat slavnog Elginovog mramora, neprocjenjive kolekcije frizova i skulptura što su ih Britanci početkom 19. vijeka nonšalantno pokupili s Partenona pa pospremili u Britanski muzej. Odgovor koji je odande dobio nova je potvrda stare teze da možeš izbaciti Britance iz kolonija, ali ne i kolonijalizam iz Britanije: ‘Muzej je jedinstveni izvor znanja za cijeli svijet', poručili su mu, ‘a skulpture s Partenona presudno su važan dio naše isprepletene svjetske zbirke. One su dio baštine čitavoga čovječanstva i zato nadilaze političke granice.' O tome da je ‘isprepletena svjetska zbirka' prikupljena stoljetnim krađama po porobljenim zemljama u muzeju, izgleda, nisu čuli ništa, pa se zato valjda i ne pitaju zašto opljačkani frizovi ne bi mogli ‘nadilaziti političke granice' u Ateni, umjesto u Londonu. Oni koji se ipak pitaju, odmah cinično odgovaraju da nesposobni Grci ionako ne bi bili u stanju zaštititi i sačuvati vlastite skulpture tako dobro kao što to umjesto njih rade Britanci. Pa smo, eto, na kraju još jednom vidjeli kako kulturna razgradnja precizno odražava ekonomsku bazu: nema, doista, nikakvog razloga da se ispravi nepravda pljačke stare dva stoljeća u državi koju zapadne sile, tek nešto sofisticiranijim bankarskim metodama, legalno pljačkaju i danas.

 

Hotel Zagorje

 

Prošloga tjedna okončan je otužni skandal oko naprasnog skidanja predstave ‘Hotel Zagorje' s repertoara Gavelle, a mi imamo teškoća pri procjeni koji je aspekt priče bjedniji. Činjenica da je predstava eliminirana tek nekoliko dana nakon što je autorica romanesknog predloška Ivana Bodrožiću tjedniku ‘24 Express' žestoko napala novu zagrebačku pročelnicu za kulturu Anu Lederer i njezine neuvijene najave političke cenzure nepoćudne kulture? Obrazloženje ravnatelja kazališta Borisa Svrtana kako je predstava samo prolongirana za jesen 2020. godine, iako njemu mandat ističe već ove jeseni pa s repertoarom 2020. neće imati baš nikakve veze? Pojašnjenje tamošnjeg Kazališnog vijeća koje tvrdi da se predstava zapravo odgađa zato što ‘osjetljivost i dostojanstvo teme kojom se roman ‘Hotel Zagorje' bavi zaslužuje financijski tretman, ako ne jednak, onda i veći od uobičajenog'? Poštovanje koje su vijećnici prema ‘osjetljivosti' i ‘dostojanstvu' teme vukovarskog prognaništva pokazali tako što su autoricu romana pustili da, skupa s režiserkom Anicom Tomić i dramaturginjom Jelenom Kovačić, već neko vrijeme radi na predstavi samo zato da bi im iznenada otkazali angažman od kojeg umjetnice žive? U kakofoniji kontradiktornih lupetanja, ipak glasamo za šutnju Ane Lederer. Novopostavljenoj pročelnici sektor kulture već, evo, puca po šavovima, gradsko kazalište navrat-nanos prekraja repertoar, ponižava angažirane umjetnice i zapomaže kako nema novca, mediji je dovode u izravnu vezu s političkom cenzurom, ali ona ne pronalazi razlog da javno procijedi barem dvije-tri riječi. Nemamo drugog objašnjenja osim da Ana Lederer računa kako je poruka slučaja Gavella i bez njenih pojašnjenja savršeno jasna.

Autor: Boris Postnikov
Preuzeto sa: portalnovosti.com

]]>
Thu, 12 Jul 2018 11:44:51 +0000 http://rex.b92.net/sr/preporucujemo/story/6367/Neprijateljska+propaganda%3A+Konclogo
Prokletstvo evropskog bogatstva http://rex.b92.net/sr/preporucujemo/story/6363/Prokletstvo+evropskog+bogatstva.html Već sam govorio (u jednom tvitu) o tome koliko svako ko putuje kroz zapadnu Evropu, naročito leti, mora biti impresioniran bogatstvom i lepotom ovog kontinenta i kvalitetom života lokalnog stanovništva. To je manje uočljivo u SAD (uprkos većem dohotku po glavi stanovnika), delom zbog toga što je zemlja veća, a gustina naseljenosti manja: Amerika ne pruža spektakl savršeno uređenih predela načičkanih zamkovima, muzejima i odličnim restoranima koji nude besplatan wi-fi, kakav nas očekuje u Francuskoj, Italiji ili Španiji. Verujem da se osnovano može tvrditi da u istoriji sveta niko nije živeo tako dobro kao što danas žive Evropljani, naročito Italijani. A ipak, kao što znamo, kontinentom se šire teskoba i nezadovoljstvo, ne samo u Italiji: nezadovoljstvo funkcionisanjem evropskog političkog sistema, imigracijom, izgledima za nove generacije, neizvesnošću na poslu, nesposobnošću da se konkuriše jeftinijoj radnoj snazi iz Azije ili da se sustignu američki IT giganti i američka start-up kultura. Ali danas neću govoriti o tome nego o dva paradoksalna „prokletstva bogatstva“, koja u sebi krije evropski prosperitet.

Prvo prokletstvo bogatstva je migracija. Činjenica da je Evropska unija tako prosperitetna i bezbedna u poređenju sa istočnim susedima (Ukrajina, Moldavija, Balkan, Turska) i, što je još važnije, zemljama Bliskog istoka i Afrike, čini je savršenim odredištem za emigraciju. Razlika u dohotku između „stare" Evrope koju čini nekadašnja EU15 i zemalja Bliskog istoka i Afrike ne samo da je ogromna, nego je i u porastu. Današnji BDP po glavi stanovnika u zapadnoj Evropi iznosi gotovo 40.000 internacionalnih dolara, a podsaharski 3.500 (odnos 11 prema 1). Zapadnoevropski BDP po glavi stanovika 1970. godine iznosio je 18.000 dolara, a podsaharski 2.600 (7 prema 1). Budući da preseljenjem u Evropu stanovnik Afrike može udesetostručiti svoje prihode, ne iznenađuje to što uprkos preprekama koje Evropa u poslednje vreme postavlja na migracijske rute Afrikanci i dalje polaze na put u Evropu. (Šta bi odlučio stanovnik na primer Holandije, ako bi mogao da bira između godišnjeg prihoda od 50.000 evra u Holandiji i pola miliona evra na Novom Zelandu?)

Imajući u vidu razliku u dohotku, možemo pretpostaviti da će se migracijski pritisak nastaviti bar još 50 ili više godina - čak i ako Afrika u ovom veku počne da sustiže Evropu (to jest, da beleži veće stope rasta nego Evropska unija). Takođe, u pogledu broja ljudi koji pristižu pred kapije Evrope taj pritisak neće biti stabilan. Budući da je Afrika kontinent sa najvećim očekivanim rastom stanovništva, broj potencijalnih migranata će se uvećati. Današnji odnos broja stanovnika podsaharske Afrike i EU je 1 milijarda prema 500 miliona. Za 30 godina taj odnos će biti 2,2 milijarde prema 500 miliona.

Migracija, kao što znamo, proizvodi neodrživ politički pritisak na evropske zemlje. Čitav njen politički sistem je u stanju šoka - Italija optužuje evropske partnere da su je ostavili na cedilu u migrantskoj krizi, dok Austrija i Mađarska podižu ograde na granicama. Gotovo da nema zemlje u Evropi čiji politički sistem nije uzdrman problemom migracije: tako je došlo do pomeranja udesno u Švedskoj, Holandiji i Danskoj, ulaska AfD-a u Bundestag i rasta popularnosti desničarske Zlatne zore u Grčkoj.

Pored migracije, drugi veliki problem koji izaziva političke nevolje u Evropi je dohodovna i imovinska nejednakost. Nejednakost u Evropi je delom proizvod „prokletstva bogatstva". Bogatstvo zemalja čiji godišnji dohodak već decenijama raste ne uvećava se samo proporcionalno ostvarenom rastu nego i više od toga, zahvaljujući štednji i akumulaciji bogatstva kroz vreme. Švajcarska je bogatija od Indije ne samo mereno godišnjom proizvodnjom dobara i usluga (razlika u BDP-u po glavi stanovnika između ove dve zemlje, izražena na osnovu tržišnog kursa valuta, iznosi oko 50 prema 1), nego je bogatija i po količini bogatstva po odraslom stanovniku (tu je odnos gotovo 100 prema 1).

ZemljaBogatstvo po odraslom stanovniku 2011BDP po glavi stanovnika 2011K/Y koeficijent (ili β)
Švajcarska540.00083.0006,5
SAD248.00050.0005,0
Japan249.00046.0005,4
Kina 21.000 5.6003,8
Indonezija 12.000 3.6003,3
Indija  5.500 1.5003,7

Podaci preuzeti iz Davies, Shorrocks i Lluveras (2013 Credit Suisse Report)

Rast koeficijenta odnosa između bogatstva i dohotka koji se javlja sa rastom prosperiteta implicira da prihodi od kapitala rastu brže nego BDP. Kada je bogatstvo visoko koncentrisano, kao što je slučaj u svim bogatim zemljama, rast udela kapitala u ukupno ostvarenom dohotku gotovo automatski dovodi do rasta dohodovne nejednakosti unutar zemlje. Jednostavnije rečeno, dohodak iz izvora koji su veoma nejednako distribuirani (profiti, kamate, dividende) rastu brže od dohotka iz izvora koji je manje nejednako distribuiran (plate). Otuda, ako sam proces rasta pokazuje tendenciju da generiše veću nejednakost, jasno je da treba uvesti oštrije mere za suzbijanje tog trenda. Ali u Evropi, kao i u SAD, nema političke volje (koju u doba globalizacije, kada je kapital veoma pokretljiv, nije lako prizvati) za podizanje poreskih stopa za bogate, ponovno uvođenje poreza na nasledstvo ili politika koje prednost daju malim investitorima u odnosu na velike. Zato je nastupila politička paraliza, uprkos evidentnim političkim problemima. Kada saberemo ta dva dugoročna trenda: kontinuirani migratorni pritisak i praktično automatski rast nejednakosti, to jest dva problema koji danas truju političku atmosferu u Evropi, i uporedimo dobijenu sliku sa teškoćama koje stoje na putu njihovom odlučnijem rešavanju, očevidno je da možemo očekivati da se politički potresi nastave. Problemi se neće razrešiti za nekoliko godina. Takođe, jasno je da je besmisleno optuživati „populiste" za neodgovorno ponašanje ili tvrditi da su glasači zavedeni „lažnim vestima". Radi se o stvarnim problemima koji traže stvarna rešenja.

Global inequality, 31.05.2018.

Preveo Đorđe Tomić

 

Preuzeto sa peščanik.net

]]>
Thu, 5 Jul 2018 10:15:04 +0000 http://rex.b92.net/sr/preporucujemo/story/6363/Prokletstvo+evropskog+bogatstva
Dev9t u Ciglani – Ogledalo http://rex.b92.net/sr/preporucujemo/story/6358/Dev9t+u+Ciglani+%E2%80%93+Ogledalo.html Festival umetnosti Dev9t, inspirisan u četvrtom izdanju pesmom “Ogledalo” Milana Mladenovića, nudi od 15. do 23. juna u Staroj Ciglani u Beogradu raznovrstan muzički, izvođački, filmski, književni i radionički program uz učešće domaćih i stranih umetnika i gostovanje prijateljskih festivala iz Srbije i regiona.

Organizatori su najavili učešće više od 200 slikara, 50 street artista, više od sto fotografa i sto vajara, 20 književnika, kao i 15 arhitekata i deset strip umetnika, čime će Dev9t postati jedna od najvećih umetničkih  kolonija na Balkanu, predstavljajući slikarstvo, vajarstvo, književnost, arhitekturu, fotografiju, film, ples, muziku i strip.

Bogat program obuhvata, između ostalog, i pozorišnu predstavu "Kralj Ibi" u režiji Gorana Jevtića i produkciji samog festivala Dev9t, koja će biti izvedena čak četiri puta (17, 19, 20. i 22. juna).

Rađen prema tekstu Alfreda Žarija, tvorca pata fizike, koji objedinjuje vodviljsko delo sa skaradnim, razuzdanim humorom, pokazujući surovu stranu ljudske prirode, Jevtićev "Kralj Ibi" bitno je drugačiji od verzije koja je imala premijeru 1964. godine, sa legendarnim Zoranom Radmilovićem u naslovnoj ulozi. Glumci su smešteni unutar instalacije koju čine skulpture Viktora Kissa, a atmosferu upotpunjuju filmovi Srđana Ćešića i Džonatana Ingliša, kao i kostimi Tijane Pavlov.

Kralj Ibi, Goran Jevtić i Katarina Jovanović

Najavljeni su i koncerti izvođača MAiKAKezzIskazLjubičiceJelena PetoševićNakedMultietnička atrakcijaLast RizlaFish In Oil. DJ Speedy proslaviće 29. rođendan na Urban Bug faveli, a posetioci će imati priliku da vide i odabrane filmove sa Beldocs festivala i Zagreb film festivala.

Otvaranje festivala Dev9et zamišljeno je kao oslobađanje kreativnosti i predstavljanje najveće skulpture na festivalu od devet metara, koja se tradicionalno pali poslednjeg dana, na zatvaranju tog festivala.

Kralj Ibi, Sonja Vukićević

Dev9t će, između ostalog, predstaviti rad umetnika Miloša Šobajića, čija je kompozicija "Progon" sastavljena od više skulptura koju se šest metra visoke. Ema Bregović predstavlja rad "Ćilim za klanjanje", a mnogi umetnici će stvarati radove pred samom publikom. Na taj nači Dev9t ne postaje samo velika galerija na otvorenom, već i kreativni atelje.

U okviru festivala, skulptor Robert Jurak iz Slovenije i Andrej Minevski stvaraće skulpture pred publikom.

Etno fusion rock atrakcija MAiKA, koju predvodi Ida Prester, imaće na festivalu Dev9t beogradsku promociju debi albuma Balkannibalism. Sastav MAiKA stiže na Dev9t sa turneje na kojoj su binu deleli sa čuvenim Gogol Bordellom, a pre koncerata koje imaju u Britaniji i regionalnim festivalima.

Dev9t, Stara ciglana, foto: Vladimir Jević

Među radionicama se izdvajaju pole dance radionica, koju će održati Holanđanka Yvonne Snimk, te radionice pravljenja maski, zdrave hrane, napravi svoj bedž, stvaranje ukrasa i tapiserija na razboju, pravljenja džinovskih balona od sapunice...

Gete institut, Italijanski kulturni centar i Austrisjki kulturni centar takođe će se predstaviti sa svojim programima.

Kreativni savet Dev9t ove godine čine: Aleksandar GligorijevićVesna GolubovićIvan GračnerArpad SlancikViktor Kiss i kreativni tim festivala.

Dnevne ulaznice su 500 dinara (300 za one koji nemaju), a devetodnevni komplet košta 2.000 dinara (5.000 - donatorska cena)

Festivalski sajt je dev9t.com, a program se nalazi i u Kalendaru portala SEEcult.org

*Mapa Stare ciglane

Preuzeto sa SEEcult.org

]]>
Fri, 15 Jun 2018 14:41:23 +0000 http://rex.b92.net/sr/preporucujemo/story/6358/Dev9t+u+Ciglani+%E2%80%93+Ogledalo
PROGRAM DESETOG JUBILARNOG FESTIVALA KROKODIL http://rex.b92.net/sr/preporucujemo/story/6353/PROGRAM+DESETOG+JUBILARNOG+FESTIVALA+KROKODIL.html Jubilarno deseto izdanje festivala KROKODIL pod nazivom KROKODILovih 10 održaće se od 15. i 16. juna na prelepom amfiteatru ispred Muzeja Jugoslavije. Kroz čitanja, sofa-intervjue i performanse predstaviće nam se Mira FurlanSlavenka DrakulicDubravka UgresicVedrana RudanMarko Vidojkovic, Abdulah Sidran, Marko TomašRumena BužarovskaMarko Šelić Marčelo, Dejan Atanacković, Boris DežulovićNjuz.net sa sa Zoranom Kesićem i NewsBar. Predstavićemo animirani film Untravel Ane Nedeljković i Nikole Majdaka mlađeg i knjigu Ranka Bugarskog Govorite li zajednički? a večernje programe festivala zatvoriće koncerti Kralj Čačka i Bojana Vunturišević.
Festival KROKODIL će i ove godine organizovati raznolike tribine u okviru kojih ćemo se baviti najaktuelnijim društveno-političkim temama iz perspektive kulture. Debatni program održavaće se 16,17. i 18. juna u beogradskom CZKD-u (Birčaninova 21).


Deseti jubilarni festival KROKODIL je kao i svih prethodnih godina besplatan i otvoren za sve. Ovime želimo da zaokružimo deset godina od osnivanja festivala. Od sledeće godine ulazimo u drugu deceniju postojanja te uvodimo nove, unapređene produkcijske i programske prakse. Vidimo se na KROKODILu.

Preuzeto sa www.krokodil.rs

]]>
Mon, 28 May 2018 10:01:42 +0000 http://rex.b92.net/sr/preporucujemo/story/6353/PROGRAM+DESETOG+JUBILARNOG+FESTIVALA+KROKODIL
That was it. Sanje Latinović http://rex.b92.net/sr/preporucujemo/story/6354/That+was+it.+Sanje+Latinovi%C4%87.html That was it. Sanje Latinović Projekcija filma, i razgovor sa autorkom Film oslikava priče generacije studenata 2004. godine sa Vajarskog odseka Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu, kojoj je umetnica i pripadala. Snimljen devet godina nakon završenih studija, a osim što prikazuje različite priče pripadnika jedne umetničke generacije, svedoči i o vremenu u kojem živimo - vremenu u kojem biti umetnik više ne znači ništa i u kojem je umetnik sam sebi publika. Prikazan je kao deo multimedijalne izložbe Sanje Latinović,održane marta i aprila ove godineu Galeriji savremene umetnosti u Pančevu, koji je uključivao i performans, o kome će takođe biti reči. 

Iako po vokaciji vajar, Sanja Latinović svoj rad uglavnom fokusira na performansu, videu i foto dokumentaciji, birajući ih kao polja umetničkog izraza kroz koje preispituje i sam medij skulpture, istražujući njegove transformativne potencijale u relacijama materija - prostor - forma - ideja. Njene tematske preokupacije najpre su usmerene na problematizovanje kompleksne pozicije funkcionisanja individue danas, na svakodnevna suočavanja sa brojnim i različitim oblicima društvenih determinisanosti, imperativa, pritisaka. Baveći se više emocionalno psihološkom dimenzijom tih odnosa, umetnica iznosi i artikuliše svoja viđenja u nepretencioznim, svedenim vizuelnim rešenjima/izvođenjima uobličavajući ih u svojevrsne metafore o sindromima, stanjima, procesima koji karakterišu usložnjenu globalnu društvenu sliku.

FB Event: https://www.facebook.com/events/178064409568884/ ]]>
Mon, 11 Jun 2018 09:52:53 +0000 http://rex.b92.net/sr/preporucujemo/story/6354/That+was+it.+Sanje+Latinovi%C4%87
Viktorijanci 21. stoljeća http://rex.b92.net/sr/preporucujemo/story/6356/Viktorijanci+21.+stolje%C4%87a.html Riječ “viktorijanski” sklona je da pobudi staromodne ideje: žene obučene u korzete, stroge rodne uloge i licemjerstvo za sve stvari koje se tiču seksualnosti. U svijetu u kojem vlada izražen konzumerizam i samoizražavanje, ti se pojmovi samouzdržavanja i samoodricanja iz devetnaestog stoljeća čine beznadno zastarjelima.

Ali, viktorijanski ethos nije mrtav.

On živi i pokazuje se u suvremenom ponašanju gornje srednje klase. Iako su neki aspekti stvar prošlosti, uvjerenje da buržoazija ima mjesto moralne superiornosti nad ostalim klasama i dalje ostaje. Riječ je o preobrazbi klasne privilegije u osobnu vrlinu, čime se podupire socijalna dominacija.

Viktorijanske vrijednosti

Povjesničar Peter Gay upotrijebio je „viktorijansko" kako bi općenito opisao kulturu obrazovane gornje srednje klase Zapadne Europe i Sjedinjenih Država u dugom devetnaestom stoljeću. Naravno, imali su mnogo složenija uvjerenja o spolu, rodu i obitelji, nego što smo zamišljali da imaju.

Viktorijanci možda jesu imali strogi moralni kod, ali su sve vrijeme govorili o seksu, gotovo opsesivno. I, unatoč stereotipima autoritarnih očeva, ovo je razdoblje potaknulo suvremene pojmove roditeljstva. Pravi muskarac nije samo osiguravao svoju obitelj, nego je također bio aktivno involviran za dobro svoje djece.

Iako gornja srednja klasa u devetnaestom stoljeću nije bila toliko licemjerna i stroga kao što smo zamišljali, ona se ipak pridržavala strogih pravila ponašanja. Ovi normativni kodovi odražavali su promjenjivu klasnu strukturu i želju uspinjuće buržoazije da potvrdi svoju moralnu superiornost nad plemstvom, koristeći se vrlinama da izazovu staru aristokraciju koja je bila u središtu političkog, društvenog i kulturnog života. Dok su sinovi gospode (vladajuće klase, op. prev.) lovili i jeli, sinovi bankara i pravnici su radili, gradili obitelji i školovali se.

U Njemačkoj, ključna riječ gotovo je neprevodiva: Bildung, sto znači obrazovanje u obliku osobnog kultiviranja i poboljšanja. Ta je ideja, koja se izražavala na različitim jezicima u različitim narodima, povezivala ovu rastuću klasu zajedno. Samopoboljšanje ih je razlikovalo od dekadentnih 1 posto.

Na primjer, slušanje glazbe postalo je edukativno a ne zabavno iskustvo. Klasična glazba osamnaestog stoljeća djelovala je kao ugodna zabava za aristokraciju. U koncertnim dvoranama, plemstvo je samo polovično obraćalo pozornost na izvođače i glazbu. No, kada je rastuća kapitalistička klasa prisustvovala koncertima, sjedili su mirno i zahtijevali šutnju kako bi se usredotočili na glazbu.

Njemački viktorijanci skovali su termin Sitzfleisch - sjedajuće meso - kako bi opisali kontrolu mišića koja je potrebna za apsolutno mirno sjedenje tijekom koncertne izvedbe. Čak su se i kašalj i kihanje morali suzbiti, da ne bi razbili bilo kakvu koncentraciju i odugovlačili samorazvoj.

Potraga za Bildungom također je zasićena kroz svakodnevni život. Bogate mlade žene, koje se nisu mogle nadati bilo kakvoj karijeri van bivanja suprugama i majkama, naučile su barem jedan strani jezik i uzimale su časove za učenje sviranja na klaviru i pjevanja. Muškarci su često provodili večeri na predavanjima ili sudjelovanju u građanskim organizacijama.

Da bi se ova predanost isplatila, međutim, ovi obogaćeni viktorijanci morali su je prikazati, kako bi njihova razlika od bogatijih i siromašnijih bila očita svima. Oni su tako potrošili zastrašujući postotak svojih prihoda na kućni dekor koji je istodobno pokazao bogatstvo, ukus i skromnost. Znali su da su uspjeli nakon što su imali salon - sobu u kući posvećenoj zabavljanju gostiju, a nedjeljom su cijele obitelji šetale parkom.

Zapravo, diljem Europe i SAD-a, bogate obitelji ustrajale su na izgradnji sve više javnih parkova. Ali, u skladu sa njihovim vrijednostima, ti prostori nisu bili namijenjeni zajedničkom dobru u kojem svatko može uživati, već kao šetališta putem kojih bi pokazali drugima svoje najbolje nedjelje.

Na primjer, Central Park u New Yorku zabranio je javnosti da odlazi na travu ili igra sportove. Djeca su morala izraditi „potvrdu o dobrom ponašanju" u svojim školama prije nego što su im dopustili da se igraju na igralištima. Prodaja piva nedjeljom bila je zabranjena.

Park nije bio namijenjen za slobodno vrijeme radne klase, već za disciplinu. Tamo su radnici naučili poštovati pravilan način uživanja u parku: šetnjom. Fredrick Law Olmstedov rani park služio je kao hram viktorijanskom pojmu prirode kao mjestu poboljšanja.

Fitness moralnost

Iako često i ne vidimo muškarce sa šeširima i žene u suknjama kako paradiraju sa svojom djecom nedjeljom, parkovi ostaju mjesto za prikazivanje vrline i discipline: suvremena fitness kultura savršeno utjelovljuje poboljšanje i disciplinu devetnaestog stoljeća.

Viktorijanci su bili poznati po averziji prema tjelesnoj aktivnosti - što je bilo za proletere.

Fitness i sport počeli su se infiltrirati u život srednje klase u dvadesetom stoljeću, a danas služi istoj funkciji kao šetalište.

Ovog sam prvi put postao svjestan prije devet godina. Živio sam u Grand Rapidsu u Michiganu i uživao u vožnji bicikla kao načina za istraživanje nepoznatog mjesta. Jednog dana odlučio sam posjetiti East Grand Rapids, vrlo bogato predgrađe, jer ima biciklističku stazu oko jezera Reeds.

Kad sam stigao, odmah sam shvatio da sam jedina osoba koja ne nosi odjeću za vježbanje. To ne znači da su svi vježbali - većina je bila u šetnji - ali bili su odjeveni za odlazak u teretanu. Ostali biciklisti su nosili usku odjeću, kao da su na startnoj liniji Tour de Francea.

Ta odjeća šalje poruku: „Nemojte pogriješiti, ne hodamo ili vozimo bicikle za prijevoz. Ovo je vježba." Bogati stanovnici East Grand Rapidsa pretvorili su park u fitness rutinu; njihova oprema prouzročila je da je njihova aktivnost čin poboljšanja.

Trenutačni trendovi vježbanja, kao što su popularna yoga, CrossFit ili industrija mršavljenja, pokazuju predanost samoodricanju i samodisciplini, vrijednostima koje viktorijanci slave. Trčanje maratona postalo je krajnji označitelj: natjecatelji mogu postavljati fotografije na društvenim mrežama kako bi svima pokazali da su mučili svoja tijela na vrlo sofisticiran način.

To se nadovezuje i na svakodnevne aktivnosti. Trader Joe's i Whole Foods ispunjeni su ljudima odjevenim u trening opremu bez znoja na vidiku. Ova odjeća označava njene nositelje kao tip ljudi koji se brinu za svoja tijela, čak i kada ne vježbaju. Yoga hlače i tenisice za trčanje pokazuju vrlinu jednako jasno kao i haljine od korzeta žena iz devetnaestog stoljeća.

Biti fit danas označuje pripadnost klasi, klasnu osviještenost. Kako su kalorije postale jeftinije, pretilost se promijenila od nekadašnjeg znaka bogatstva do znaka moralnog neuspjeha. Danas, biti nezdrav, biti debeo, biti u lošoj formi i slično predstavlja znak slabosti i neuspjeha na isti način koji su u devetnaestom stoljeću predstavljali moralni kodeksi u vezi sa seksualnošću radničke klase.

Obje linije razmišljanja tvrde da se niže klase ne mogu kontrolirati, pa zaslužuju upravo ono što imaju i ništa više. Nema potrebe, dakle, za većim plaćama ili subvencioniranom zdravstvenom skrbi. Uostalom, siromašni će samo potrošiti na cigarete i cheeseburgere.

I tada kao i sada, te zamišljene zdravstvene razlike zagušuju radnička tijela. George Orwell razgovarao je o svom viktorijanskom odgoju, pišući da je bio osposobljen da vjeruje da je „bilo nešto suptilno odbojno u vezi sa radničkim tijelom". U Orwellovom vremenu sapun - ne fitnes - učinio je tu razliku; bio je učen da, njegovim riječima, „niže klase smrde".

Danas, internet registrira klasni horor na web stranicama kao što su ljudi Wal-Marta. Umjesto da ih kao nekoć označavaju kao „neoprane", moderni viktorijanci označavaju ih kao „pretjerano uhranjene".

Dok je buržoazija devetnaestog stoljeća vidjela popunjenije ljude ne kao sramotu koju treba iskorijeniti već kao utješan znak njihova blagostanja, njihovi duhovni potomci su opsjednuti jedenjem zdrave vrste hrane. U posljednjih petnaest godina, organska hrana je otišla od neznatne pojave do apsolutne nužde.

Razmotrite gluten-free pokret - one koji su izabrali ukloniti gluten iz svoje prehrane, a koji nemaju celijakiju i koji zaista moraju potpuno izbjegavati pšenicu. Prije nekoliko godina, šalio sam se da bi pronalazak gluten-free pojedinca u mom seoskom rodnom gradu bio sličan pronalasku cjelokupnih djela Petra Kropotkina u lokalnoj knjižnici. Sada se hrana bez glutena pojavljuje na gotovo svakoj lokalnoj polici supermarketa.

Ova prehrambena disciplina je oblik vrline samoodricanja kojim bi se viktorijanci ponosili.

Majčinski ratovi i školski upisi

Slična dinamika danas napada obiteljski život. Kao i njihovi preci, današnja gornja srednja klasa stavlja veliki naglasak na obitelj. Iako je autoritarnost devetnaestog stoljeća pala, ovo razdoblje prvo je vidjelo djetinjstvo kao izrazit i poseban period života. Roditelji su postupali u skladu s tim.

Odgajanje djece postaje sve teže svake godine, zahtijevajući od roditelja ekstremnu disciplinu i samoodricanje. Nedavna knjiga All joy and no fun zvuči poput glazbe za viktorijanske uši. Što bi moglo biti neozbiljnije i manje obrazovno nego zabava? Nema vremena za zabavu usred zahtjeva modernog roditeljstva.

Majke moraju duže dojiti na dulje vrijeme, davati samo organsku hranu svojoj djeci i zadržati vrijeme provedeno na zaslonu mobitela na nuli. Greške ukazuju na neuspjeh. To je možda najjasnija veza između viktorijanskih vrijednosti tada i sada: ograničavanje žene i pojačavanje rodne hijerarhije.

Moralistički imperativi koji su sada povezani s dojenjem omogućuju radničkoj klasi žene - koje su manje vjerojatne da će dojiti - da budu osuđene na moralni neuspjeh.

Intenzivna roditeljska očekivanja nastavljaju se nakon što djeca malo odrastu. Tada se djecu potiče da sudjeluju u sportovima, a roditelje da se odreknu svoga slobodnog vremena kako bi ih podržali. Ove aktivnosti zahtijevaju vrijeme i novac, upravo dva resursa koje radnička klasa ljudi nema.

Ova proliferacija organiziranih aktivnosti predstavlja oblik poboljšanja: slobodno vrijeme djeteta sada je u potpunosti uključeno u Bildung. A sposobnost pružanja tih mogućnosti djeci prikazana je kao odraz obiteljske moralnosti, a ne njihove ekonomske situacije. Baš kao što su viktorijanske žene morale naučiti svirati klavir i govoriti jedan strani jezik - pokazujući svoju uglađenost nedostupnu drugim razinama društva - moderna djeca igraju nogomet, uče francuski i dobrovoljno volontiraju u lokalnoj udruzi.

No, kamen temeljac moderne potrage za Bildungom sigurno je proces prijave za upis na fakultet. Nema lijepog primjera iz devetnaestog stoljeća za ovaj smiješan novi ritual. Milijuni se ponašaju kao da je sustav težak povlasticama zapravo neka vrsta meritokracije i da se vrijednost osobe može ocjenjivati ​​prestižom škole u koju su prihvaćeni.

Većina Amerikanaca koji idu na koledž prijavljuje se na samo nekoliko škola. No, djeca više klase odlaze na standardne testne pripremne radionice, vježbaju ili putuju tijekom ljeta kako bi imali materijal za svoje prijemne eseje i često se prijavljuju na desetke škola, kako bi se povećale njihove šanse za upis onog s najboljim imenom. Roditelji - bez obzira na stvarne intelektualne sposobnosti svoje djece - mogu se lako odmoriti u znanju da su oni bolje sorte od plebsa koji pohađa državni fakultet.

Bildung za sve!

Današnja gornja srednja klasa održava fikciju meritokratskog društva, baš kao i viktorijanci. Ova priča omogućuje im da podignu svoju ekonomsku poziciju na leđima radnika, koji se poučavaju da njihovi zdravstveni problemi i sumorne karijere predstavljaju pojedinačne pogreške, a ne sistemske poremećaje.

Naravno, vježbanje, jedenje organske hrane i upravljanje djecom da iskoriste svoje slobodno vrijeme na koristan način nisu inherentno loše stvari. Međutim, oni postaju obilježja buržoaskih vrijednosti kada su povezani kako bi potvrdili moralnu superiornost jedne klase nad drugom i opravdali društvenu nejednakost.

Treba se brinuti o zdravlju, hrani i obrazovanju djece. Ali, umjesto da ih vidimo kao načine kako poduprijeti dominantnu klasu, treba ih poboljšati za sve. Zamislite da je sva energija koja se koristila za upisivanje osrednje djece visoke klase u prestižna sveučilista preusmjerena na povećanje dostupnosti i pristupačnosti visokog obrazovanje za sve. Zamislite da je pristup zdravoj prehrani za sve prioritet, a ne ostvarivanje statusa kupnjom najboljih prehrambenih proizvoda. Zamislite, ukratko, kako bi naš svijet izgledao ako bi dominirale socijalističke vrijednosti, a ne viktorijanske (čitaj kapitalističke, op.).

Izvor JACOBIN MAGAZINE

PREVOD Danijel Bukvašević

Preuzeto sa noviplamen.net

]]>
Mon, 11 Jun 2018 10:02:13 +0000 http://rex.b92.net/sr/preporucujemo/story/6356/Viktorijanci+21.+stolje%C4%87a
Galerija Haos: Uvredljiva podrška Sekretarijata za kulturu http://rex.b92.net/sr/preporucujemo/story/6351/Galerija+Haos%3A+Uvredljiva+podr%C5%A1ka+Sekretarijata+za+kulturu.html Galerija Haos i žiri nagrade za crtež Fondacije akademika Vladimira Veličkovića odlučili su da vrate 50.000 dinara dodeljenih na godišnjem konkursu Sekretarijata za kulturu Beograda za izložbu dosadašnjih laureata tog prestižnog priznanja za mlade umetnike, smatrajući da je to uvredljiv iznos za takav projekat.

Članovi žirija za Nagradu za crtež - akademik Vladimir Veličković, akademik Dušan Otašević, profesor emeritus dr Irina Subotić, skulptor i profesor Mrđan Bajić i istoričarka umetnosti Borka Božović, jednoglasno su odlučili da vrate javno dodeljena sredstva. Predlažu da ta "suma bude uplaćena u Fondaciju Dragice Nikolić, da bar nešto transparentno uđe na račun te dobrotvorne organizacije", saopštila je Galerija Haos.

Sredstva su odobrena za projekat velike izložbe koja je planirana izvan galerijskog prostora Haosa, uz učešće 25 laureata Nagrade za crtež koju već deceniju dodeljuje Fondacija Vladimira Veličkovića. Za izlaganje je odabrano 50 radova, uz planiranu veću publikaciju/katalog koji bi predstavio uspešne mlade stvaraoce i predložio njihove radove za eventualne otkupe muzejskih institucija. To je trebalo da bude realizovano u nekom većem prostoru, poput Legata Čolaković (MSU) ili Kuće legata.

"Za svakoga ko išta zna o ovom poslu, 50.000 dinara je uvredljiv iznos za ovakav projekat", saopštila je Galerija Haos, koja za godišnji program u 2018. godini, inače, nije dobila od Sekretarijata za kulturu ni dinara.

"Sve dok Gradski sekretarijat nije počeo da sprovodi odluke skandalozno obavljenog konkursa, verovali smo da će biti neke razumne korekcije u dodeli subvencija relevantnim institucijama kulture. Smatrali smo da Gradski sekretarijat ne može ćutke preći preko argumentovanih primedbi pet umetničkih udruženja, Univerziteta umetnosti, nekoliko galerija i mnogih umetnika i umetničkih grupa", navela je Galerija Haos.

Ukazujući da "ne samo da to toga nije došlo, nego su odgovorne osobe zatvorile vrata pred uglednim umetničkim organizacijama koje okupljaju nekoliko hiljada umetnika potpuno ignorišući njihove zahteve", Galerija Haos navela je i da su se članovi konkursne komisije "branili ćutanjem i time dokazali da ne osećaju grižu savesti, jer oni su samo radili po nalogu. Kvalitet programa ih izgleda nije zanimao".

"Šta je preostalo umetnicima čiji su programi ignorisani? Da se ćutke sklone, da se žale publici, pravdajući se pred njom što će ostati uskraćena za dobar deo planiranog programa?", navela je Galerija Haos, koja je bila primorana da stornira tri projekta.

"No, iako vidimo da stručna argumentacija nema šanse kod ljudi koji favorizuju programe za farbanje jaja, proslave modnog jubileja i druge manifestacije toga ‘značaja', onih koji nisu u stanju, na primer, da pronađu prostor za Grafički kolektiv, ne možemo, a da ne dignemo glas protiv. Stalo nam je da javnost bude obaveštena o tome kako se ovaj grad odnosi prema kulturi", navela je direktorka i osnivačica Galerije Haos Borka Božović.

"Iako smo decenijama funkcionisali sa trećinom subvencija od Sekretarijata za kulturu, trećinom od Ministarstva kulture i trećinom od donatora (društveno odgovorne firme) i popunjavali očitu prazninu na našoj likovnoj sceni, onda ipak ne smemo da dozvolimo da se toliko obezvređuju naši napori i omalovažava naš posao, krajnje profesionalno i savesno obavljan za dobrobit naše kulture i prestonog grada", navela je Borka Božović, dodajući da "s kulturom nije samo lepše, ona podrazumeva ogromno umeće i znanje", a da je "bez kulture porazno, odnosno ovako kako se odnosi nadležni Sekretarijat".

Galerija Haos jedina je u Beogradu specijalizovana za crtež, a već treću deceniju uspešno sprovodi koncept prezentacije tog umetničkog izraza.

U Haosu je do 15. juna otvorena izložba dve gošće iz Švajcarske - skulptorke Fransoaz Emeneger (Françoise Emmenegger) i slikarke Kristian Hamašer (Chrisiane Hamacher), koje se predstavljaju skulpturama koje su svojevrsni crteži u prostoru, kao i crtežima direktno na zidu galerije i na papiru.

Rezultati Konkursa Sekretarijata za kulturu Beograda za sufinansiranje projekata u kulturi u 2018. godini izazvali su burne reakcije, a prema analizi Asocijacije NKSS, čak 30% sredstava dodeljeno je organizacijama koje su registrovane ili preregistrovane neposredno pred ili čak i nakon raspisivanja konkursa ili onim organizacijama koje se kulturom uopšte ne bave. Zbog tih i drugih malverzacija i zloupotreba, NKSS je sa grupom reprezentativnih udruženja i Univerzitetom umetnosti u Beogradu zatražilaponištavanje Konkursa za podršku projektima u kulturi grada Beograda za 2018. godinu, javnu raspravu o sprovođenju kriznog konkursa i o utvrđivanju kriterijuma konkursa i izbora članova komisija, objavljivanje kompletne dokumentacije o rezultatima konkursa za 2018. i narativnih i finansijskih izveštaja projekata podržanih 2017, kao i smenu gradske sekretarke za kulturu Ivone Jevtić.

Preuzeto sa sajta SEEcult.org

]]>
Fri, 25 May 2018 08:40:47 +0000 http://rex.b92.net/sr/preporucujemo/story/6351/Galerija+Haos%3A+Uvredljiva+podr%C5%A1ka+Sekretarijata+za+kulturu
“Kengur” ispred bioskopa Voždovac http://rex.b92.net/sr/preporucujemo/story/6346/%E2%80%9CKengur%E2%80%9D+ispred+bioskopa+Vo%C5%BEdovac.html Inicijativa “Premotavanje: Voždovac” organizuje besplatnu projekciju filma “Kad porastem biću Kengur” 20. maja od 20h ispred nekadašnjeg bioskopa “Voždovac”.

Inicijativu su pokrenuli mladi ljudi vođenih željom da, zbog nedostatka prostora za kulturu i mlade na Voždovcu, pokrenu pitanje napuštenih i javnih kulturnih prostora, kao što je bioskop "Voždovac". Opština Voždovac, koja broji skoro 160 hiljada stanovnika, nema nijedan prostor namenjen samo kulturi.

Bioskop "Voždovac" sagrađen je sedamdesetih godina. Skoro 30 godina bio je glavno mesto okupljanja svih Voždovčana. Upravo u ovom bioskopu su naši roditelji, bake i deke imali prvi susret sa sedmom umetnošću. U njemu su započete mnoge ljubavi i prijateljstva. Jedini voždovački bioskop ne radi od 1997. godine, a 2007. godine je privatizovan.

Pozivaju se svi građani i građanke Voždovca, i oni koji Voždovac vole, da povedu komšije i prijatelje kako bismo zajedno gledali film i oživeli bioskop bar na trenutak.

Kad porastem biću Kengur je srpski film iz 2004. godine. Režirao ga je Radivoje Andrić, a u glavne uloge igraju Sergej Trifunović, Marija Karan, Boris Milivojević, Nikola Vujović, Gordan Kičić, Lazar Strugar i Miodrag Fišeković. Film govori o mladim ljudima koji su na granici prelaska u srednje godine, a nisu uradili ništa konkretno u svom životu. Radnja filma sastoji se iz tri međusobno isprepletene paralelne priče koje se odigravaju na beogradskoj opštini Voždovac.

FB Event: "Kad porastem biću Kengur" ispred bioskopa VOŽDOVAC

*naslovna fotografija: Nenad Vulović

Preuzeto sa Before After

]]>
Thu, 17 May 2018 17:18:27 +0000 http://rex.b92.net/sr/preporucujemo/story/6346/%E2%80%9CKengur%E2%80%9D+ispred+bioskopa+Vo%C5%BEdovac
Izvinjenje Ričarda Floride http://rex.b92.net/sr/preporucujemo/story/6344/Izvinjenje+Ri%C4%8Darda+Floride.html Kreativna ekonomija nije ispunila očekivanja njenih promotera. Udenuta u postojeći ekonomski sistem kreativnost je postala nosioc procesa eksploatacije i segregacije ljudi u velikim gradovima.

Ričard Florida, jedan od najuticajnijih teoretičara gradova u posleratnoj Americi želi da znate da je promišljajući gradove gotovo u svemu pogrešio.

Ako živite u urbanim centrima Severne Amerike, Ujedinjenog Kraljevstva ili Australije, živite u svetu Ričarda Floride. Pre petnaest godina tvrdio je kako je priliv pripadnika, kako ih je nazvao, „kreativnih klasa" - umetnika, hipstera, radnika u IT sektoru - bio okidač ekonomskog rasta u mestima kao što je Zalivska oblast San Franciska. Njihova tolerantnost, fleksibilnost i ekscentričnost je rastakala rigidne strukture industrijske proizvodnje i menjala ih za radna mesta i naselja koja su privlačila više mladih ljudi i što je još važnije, više investicija.

Njegove opservacije su ubrzo postale temelj za set naizgled jednostavnih tehničkih rešenja. Ako gradovi koji propadaju žele da prežive, moraju da otvaraju barove koji su cool, ofucano-fensi kafeterije i umetničke lokalitete koji privlače mlade, obrazovane i tolerantne stanovnike. I kad tad će misteriozna alhemija kreativne ekonomije stvoriti novo i prosperitetno urbano jezgro.

Danas čak i Florida priznaje da nije bio u pravu. Uspon kreativne klase u gradovima kao što su Njujork, London i San Francisko stvorio je ekonomski rast samo za one koji su već bili bogati, istovremeno izmeštajući siromašne i radničku klasu. Problemi koji su nekada mučili centralne delove gradova, sada su se preselili u predgrađa.

Kreativna klasa puštena s lanca

Da bi dokazao svoje tvrdnje o kreativnoj klasi, Florida ju je podvrgao čudnoj kvantifikaciji. Kombinujući podatke dobijene popisom, kao što su zanimanje i obrazovni nivo stanovnika, coolness faktor (koji je baziran na broju mladih i kvalitetu „noćnog života i kulture") i, začuđujuće, broj gej muškaraca koji žive u datoj oblasti, razvio je „Boemski indeks" u cilju izračunavanja magičnog uticaja ovih faktora na urbani ekonomski rast.

Florida uverava čitaoce da su sva ljudska bića u svojoj suštini kreativne životinje, ali da samo jedna trećina nas može od toga da živi. Kreativna klasa - kojoj možda i ne znate da pripadate - sastoji se od novinara, univerzitetskih profesora, zaposlenih u IT sektoru, grafičkih dizajnera i umetnika svake fele, u suštini svako ko ne obavlja repetitivni i suštinski nekreativan posao kakvi su oni u proizvodnim i uslužnim sektorima.

„Kreativna klasa" istovremeno daje dijagnozu ternutnog stanja gradova i nudi preporuke za buduće delanje. Ričard Florida je, uz Džejn Džejkobs, bio inspiracija gradonačelnicima, raznim građevinskim preduzetnicima i urbanistima koji su ulice pretvorili u pešačke zone, izgradili biciklističke staze i utrkivali se za kulturne atrakcije kao što su umetničke galerije i pozorišta.

Ironično, ako ostavimo po strani retoriku o inovativnosti, ekonomskom rastu i preduzetništvu, možemo prepoznati nešto marksističko kod Floridinih ideja: ljudska bića su suštinski kreativna što je izvor ekonomske vrednosti a ljudi postaju otuđeni kada ne mogu da kontrolišu plodove svoje kreativnosti.

Ali Floridin pristup umanjuje ljudski potencijal. Njegova teorija umetnosti i kreativnosti priznaje samo njihov doprinos ekonomskom rastu. Isto tako, insistiranje na dobrobitima tolerancije takođe ima utilitarnu svrhu: treba da slavimo različitosti ali ne same po sebi, već zbog toga što podstiču inovacije.

Posle petnaest godina urbanog planiranja i razvoja krojenog prema merama kreativne klase, pred Floridom se nalazi devastirani urbani pejsaž. Priča o Londonu je priča o Ostinu (Austin, Texas), Zalivskoj oblasti San Franciska, Njujorku, Torontu i Sidneju. Kada su bogati, mladi i (u većini slučajeva) beli ponovo otkrili grad, stvorili su nekontrolisane špekulacije i ogroman rast cena nekretnina i masovno izmeštanje ljudi. Svo to vreme „kreativnu klasu" su činili bogati, ili barem univerzitetski obrazovani potomci bogatih.

Pjer Burdije je 1979. godine pisao da proizvodnja i potrošnja umetnosti omogućuje višoj srednjoj klasi da „sanja kako leti u društvu", osećanje da su njihovi ukusi i verovanja nekako oslobođeni od njihovog objektivnog klasnog položaja. Kreativne klase u većim gradovima Zapada su bile bolje u ovome od svih ostalih.

Tokom protekle decenije, Florida je užurbano menjao ploču i udaljavao se od prvobitnog optimizma. Već tokom 2005. godine opisivao je „eksternalije" uspona kreativne klase - naime, pomenuti uspon je doveo do vrtoglavog rasta nejednakosti u prihodima u svakom gradu u kome se desio. Kako je njegova teorija evoluirala, „kreativna ekonomija" je prestajala da bude cilj i umesto toga, postala nezustavljiva sila, nešto što vlade moraju da ukrote umesto da ohrabruju.

Njegova poslednja knjiga, „Nova urbana kriza", predstavlja kulminaciju ovog dugačkog izvinjavanja. Sve to ide u smeru priznavanja da nije bio u pravu, iako nigde to eksplicitno ne kaže. Tvrdi da kreativna klasa čvrsto drži u svojim rukama mnoge svetske gradove, gušeći ih do smrti. Rezultat toga je da u pedeset najvećih gradskih područja živi samo 7% svetske populacije koja generiše 40% svetskog ekonomskog rasta. Ovi „superstar" gradovi postaju ograđene zajednice, njihova živahnost je zamenjena otrgnutima ulicama punim Airbnbnekretnina i praznih letnjih rezidencija.

U međuvremenu, zavisnost o narkoticima i nasilje uličnih bandi su se raširili po predgrađima. „Nova urbana kriza je više od krize gradova", piše Florida, „ona je centralna kriza našeg vremena - kriza predgrađa, urbanizacije i bez sumnje savremenog kapitalizma".

Rešenja koja Florida nudi su skromna. Ona se kreću od konkretnih - više socijalnog stanovanja, više investicija u infrastrukturu i veće plate u uslužnom sektoru - do nejasnih - „angažovanje u globalnim naporima da se izgrade snažniji i prosperitetniji gradovi u delovima sveta koji se ubrzano urbanizuju" i „osnaživanje zajednica i omogućavanje lokalnim liderima da ojačaju svoje ekonomije".

Nekada je Florida bio guru, izvor mudrosti urbanih politika, slavljen od strane političara s liberalne strane političkog spektra i medijskih miljenika kao što je Bono, danas on nema mnogo toga da kaže. Njegova dijagnoza krize koju je delimično i sam izazvao, ne nudi nikakve nove uvide. Zamenio je svoje bezbrižne projekcije beskonačnog rasta pokrenutog kreativnošću sa tminom apokalipse. Njegova promena je vredna pomena, ali „kreativna ekonomija" sada funkcioniše nezavisno od njega.

Kreativna ekonomija

U „Nastajanju engleske radničke klase", E.P. Tompson je, u verovatno preterano romantičnom tonu, opisao predindustijski svet britanskih tkača tekstila - oni su vodili jedan u suštini kreativan, spontan i zajednički život. Radnici su pevali i družili se uživajući u neograničenom slobodnom vremenu. Monotonija i vremenska disciplina koje su pratile industrijsku revoluciju su razorile njihov utopijski život. Dvesta godina kasnije, industrijska radnička klasa na globalnom severu je pred nestankom a kreativnost se vraća pod drugim plaštom. Kreativna ekonomija je zamenila industrijsku.

Sa snažnom podrškom Ričarda Floride i njemu sličnih, gradovi i države su pokušali da koriste umetnost za utilitarne svrhe nadajući se da će transformisati ljudsku spontanost u ekonomski rast. Počevši od Bilbaa 1997. godine, gradonačelnici i vlade su pokušavali da revitalizuju industrijske gradove koji su propadali sa umetničkim i muzejskim kompleksima osmišljenim u cilju privlačenja globalnog rezervoara turista.

Vlada Tonija Blera je naročito bila opsednuta pretvaranjem fabrika u kulturne atrakcije. Kada je nastupila urbana regeneracija između 1998. i 2002. godine, Ujedinjeno Kraljevstvo je širom zemlje izgradilo galerije u nekadašnjim industrijskim prostorima, od londonske Tejt modern (Tate Modern) koja je bila smeštena u nekadašnju elektranu, do BALTIC galerije, starog mlina u naselju Gejtshed (Gateshead), kao i mančesterski Lovri muzej (Lowry Museum) i Tejt Liverpul (Tate Liverpool), oba izgrađena na bivšim dokovima.

Svuda se od kreativnosti očekuje da obavlja posao koji je nekada obavljala industrija, nekada je to eksplicitno. Ogromno nekadašnje skladište u Mančesteru je nekoliko meseci bilo ukrašeno rečima „kreativnost, iskovana u Mančesteru na nakovnju industrijske revolucije". Danas se u tom skladištu održavaju „korporativni event-ovi sa urbanom oštricom". Konferencija Ujedinjenih Nacija o trgovini i razvoju ima odeljenje za kreativnu ekonomiju koje procenjuje da tržište „kreativnih roba" vredi 574 milijardi američkih dolara. Naravno, ove inicijative nisu rešile strukturne probleme sa kojima se britanski gradovi suočavaju. Sejdž (The Sage), velika koncertna sala sagrađena u naslju Gejtshed, udaljena je samo nekoliko blokova od beznadežnog siromaštva.

Rezultati prošlogodišnjeg glasanja o Bregzitu pokazuju da ove zajednice nisu uživale u blagodetima obećanog ekonomskog vaskrsavanja ni od porasta tolerancije: Gejtshed je glasao za izlazak iz EU sa 56% glasova dok je Hal (Hull), grad koji je proglašen za „Prestonicu kulture" za 2013. godinu, odbacio EU sa 68%. Umetnost ne ispunjava očekivanja.

Ljudi čiji prihodi nisu nezavisni od umetnosti kojom se bave se bore da prežive od pisanja ili od muzike. Muzička scena radničke klase severa Engleske prethodne generacije - Džoj divižon (Joy Division), Palp (Pulp), čak i Bitlsi (The Beatles) - zamenjena je iritantnom aristokratskom pompeznošću Džejms Blanta (James Blunt) ili Mamford end sans(Mumford and Sons). (Britanska grime scena predstavlja izuzetak, ali se odvija uglavnom izvan vidokruga ovih spektakularnih i ispraznih urbanih intervencija.)

Geograf Dejvid Harvi je govorio da je najveća promena u urbanim ekonomijama prethodnih četrdeset godina bila prelazak s menadžerijalizma na preduzetništvo. Gradske vlasti koje su nekada pružale usluge svom stanovništvu u obliku socijalnih davanja i infrastrukture se sada reklamiraju globalnom kapitalu, turistima i obrazovanoj radnoj snazi.

Ideja da bi kreativnost mogla da reši ove urbane probleme - bilo odozgo, sa monumentalnim umetničkim galerijama, ili odozdo, uz pomoć klastera bradatih hipstera, je simptom ove duboke promene.

Ričard Florida je bio u pravu kada je rekao da je „kreativna ekonomija" novi put kojim će se svet kretati. Ali njen razvoj se nije odigrao onako kako je on zamišljao. Umesto da lansira čovečanstvo u novu eru prosperiteta, nova ekonomija samo drži skupa različite elemente poznog kapitalizma - čineći ga prijatnim za neke ali produbljavajući njegove krize i kontradikcije za one druge.

Autor: Sam Wetherell
Prevod sa engleskog: Matija Jovanović

Tekst je prvobitno objavljen na engleskom jeziku na portalu Jacobin.
Izvor: mašina.rs

]]>
Wed, 16 May 2018 17:41:28 +0000 http://rex.b92.net/sr/preporucujemo/story/6344/Izvinjenje+Ri%C4%8Darda+Floride
MANEK u NOVOM SADU – Promocija 6. broja magazina nezavisne kulture http://rex.b92.net/sr/preporucujemo/story/6339/MANEK+u+NOVOM+SADU+%E2%80%93+Promocija+6.+broja+magazina+nezavisne+kulture.html MANEK – magazin nezavisne kulture – glasilo je Asocijacije Nezavisna kulturna scena Srbije (ANKSS) i njegov novi, 6. broj, biće predstavljen u Novom Sadu kroz razgovor sa ko-urednicima i saradnicima magazina, ujedno i članovima Upravnog odbora i učesnicima ANKSS.

Za novi Manek, sa intervjuima sa Robertom Alađozovskim i Slađanom Petrović Varagić, pišu: Maja Ćirić, Janka Vukmir, Ana Luković, Predrag Cveticanin, Ares Shporta, Iva Čukić, Ivana Korać, Marijana Cvetković, Darka Radosavljević Vasiljević, Dušan Savić, Miha Colner, Jelena Mijić, Lana Gunjić, Vesna Tasić, Branka Ćurčić i Zoran Gajić.

Promocija MANEK-a je povod i za razgovor o širem kontekstu trenutnih dešavanja na relaciji kulture i politike ili, preciznije, o odnosu nezavisne scene u kulturi prema politici države. U trenutnoj situaciji su otvorena važna pitanja o kojima će i biti reči tokom razgovora: Da li aktuelna dešavanja povodom rezultata konkursa za projekte u kulturi Sekretarijata grada Beograda svedoče o zatvaranju državne politike prema udruženjima i njihovim nastojanjima da utiču na transparentnost konkursnih procedura? Kako da razumemo situaciju u kojoj su zaposleni u Sekretarijatu napustili svoja radna mesta u trenutku kada treba da prime predstavnike ANKSS? Da li Novi Sad i njegova uprava za kulturu prestaju da uvažavaju principe demokratičnosti i participativnosti evropske kulturne politike na koje su se obavezali usvajanjem Strategije i Akcionog plana kulturnog razvoja i titulom Evropske prestonice kulture? Da li o tome svedoči poslednji održani Forum za kulturu i nerazumevanje politike nezavisne scene od strane vlasti? Na koji način u ovakvoj situaciji akteri nezavisne scene u kulturi mogu dalje da deluju?

Pozivamo vas da prisustvujete promociji, učestvujete u razgovoru, i preuzmete besplatan primerak magazina nezavisne kulture - MANEK #6  8. maja 2018. godine u 19h u Omladinskom centru CK13 Vojvode Bojovića 13, Novi Sad

Učestvuju:

Slađana Petrović Varagić, Požega

Ksenija Đurović, Beograd

Luka Knežević Strika, Beograd

Milica Pekić, Beograd

Razgovor moderira: Branka Ćurčić, Novi Sad

Izvor: NKSS

]]>
Mon, 7 May 2018 11:10:39 +0000 http://rex.b92.net/sr/preporucujemo/story/6339/MANEK+u+NOVOM+SADU+%E2%80%93+Promocija+6.+broja+magazina+nezavisne+kulture
Predstava „Ledene-doktrine – varijacije na temu nacističke retorike“ http://rex.b92.net/sr/preporucujemo/story/6333/Predstava+%E2%80%9ELedene-doktrine+%E2%80%93+varijacije+na+temu+nacisti%C4%8Dke+retorike%E2%80%9C.html U četvrtak 26. aprila u 20 časova u Velikoj sali Doma kulture „Studentski grad“ na Novom Beogradu biće odigrana predstava „Ledene-doktrine – varijacije na temu nacističke retorike“ trupe Metanoia Artopedia iz Segedina, reditelja i scenariste Zoltana Proviča.

Predstava trupe Metanoia Artopedia iz Segedina, Ledene-doktrine - varijacije na temu nacističke retorike, prvenstveno je nastala sa cilјem da senzibiliše današnju omladinu na opasnosti nacističkog govora mržnje. Pokazuje im kako da prepoznaju njegove elemente u današnjem svakodnevnom govoru.

Predstava Ledene-doktrine je oblik specijalne otvorene dramaturgije: gledaoci popunjavaju sociološki upitnik, koji omogućava evaluaciju predstave iz perspektive publike.

Gostovanje je ostvareno u okviru saradnje Studentskih kulturnih centara Srbije - SKC Novi Sad, SKC Kragujevac i Doma kulture Studentski grad.

Besplatne ulaznice mogu se podići na blagajni DKSG na dan predstave.

Prevod: srpski titlovi

Saradnici: Andrea Erdelј Perovič, Agneš Krasnahorkai, Vera Varga, Silard Sokol, Kopanj Jerkuš, Dora Varga Sič, Mate Virag

Kostimi: Ana Čuri

Kartonske figure pripremio: Atila Kiš Etele

Sociološki upitnik: Đula Lenčeš

Montaža zvuka i živa naracija: Zoltan Lenđel

Saradnik reditelјa: Andrea Erdelј Perovič


Informacije o predstavi možete naći i na FB event-u

 

]]>
Tue, 24 Apr 2018 08:46:38 +0000 http://rex.b92.net/sr/preporucujemo/story/6333/Predstava+%E2%80%9ELedene-doktrine+%E2%80%93+varijacije+na+temu+nacisti%C4%8Dke+retorike%E2%80%9C
Sve što niste znali o neoliberalizmu http://rex.b92.net/sr/preporucujemo/story/6330/Sve+%C5%A1to+niste+znali+o+neoliberalizmu.html Pomirimo se sa sudbinom: u današnjoj veoma složenoj i povezanoj internacionalnoj ekonomiji nacionalni suverenitet je nevažan. Produbljivanje ekonomske globalizacije čini države nemoćnima pred delovanjem tržišnih sila. Internacionalizacija finansija i sve veći uticaj multinacionalnih korporacija ograničavaju moć država da vode autonomne socijalne i ekonomske politike i obezbeđuju prosperitet za svoje stanovništvo. Naša jedina šansa da nešto promenimo jeste „udruživanje“ suvereniteta i njihovo prenošenje na nadnacionalne institucije (kao što je Evropska unija) koje su dovoljno velike i moćne da se izbore za svoje stavove i tako na nadnacionalnom nivou povratimo deo suvereniteta izgubljenog na nivou države. Drugim rečima, da bi očuvale „stvarni“ suverenitet, države se moraju odreći svog formalnog suvereniteta.

Ako vam ovi argumenti zvuče poznato (i uverljivo), to je zato što ih slušamo već decenijama. Predstavnici progresivnih snaga često ističu da je neoliberalizam sproveo (i sprovodi) „potiskivanje", „ljuštenje" ili „gašenje" države, što doprinosi prihvatanju ideje da je država danas „nadjačana" tržišnim silama. To je razumljivo, ako se ima u vidu da je politička i ekonomska filozofija Margaret Tatcher i Ronalda Reagana insistirala na ograničavanju državnog uplitanja u slobodno funkcionisanje tržišta i preduzetništvo. Sve je sažeto u čuvenoj Reaganovoj izjavi: „Država ne može da reši naše probleme, jer je ona sama problem".

Ali to nije ono što se zaista događa poslednjih decenija. Ovlašan pregled troškova državne uprave u zemljama OECD-a, na primer, pokazuje da je „veličina" države, izražena kao postotak BDP-a, zapravo bila u porastu (jedini izuzetak je Evropa posle 2008). Čak i navodno neoliberalne vlade - one koje su vodili Margaret Thatcher i Ronald Reagan - nisu smanjile javne troškove i beležile su relativno visoke deficite. Kao što primećuju Miguel Centeno i Jospeh Cohen, „raspoloživi podaci pokazuju da su promene u vođenju državnih politika i makro ekonomije u doba neoliberalizma komplikovanije nego što se obično pretpostavlja". Pre svega, podaci pokazuju da u glavnim kapitalističkim zemljama nije došlo do odumiranja države. Naprotiv, dogodilo se suprotno. Iako kao ideologija proističe iz želje za smanjenjem ovlašćenja države, neoliberalizam kao političko-ekonomska stvarnost proizvodi još moćniji, intervencionistički, sveprisutni - čak i autoritarni državni aparat.

Proces neoliberalizacije podrazumeva dalekosežne i dugoročne državne intervencije uključujući: liberalizaciju tržišta roba i kapitala; privatizaciju resursa i javnih usluga; deregulaciju poslovanja, a posebno finansijskih tržišta; sužavanje radničkih prava (pre svega, prava na kolektivno pregovaranje o uslovima rada) i potiskivanje radničkog aktivizma; smanjivanje poreza na imovinu i kapital na račun srednje i radničke klase; gašenje socijalnih programa i tako dalje. Takve politike se sistematski sprovode svuda na zapadu (i nameću se zemljama u razvoju) sa gvozdenom odlučnošću, uz podršku ključnih međunarodnih institucija i političkih partija.

U tom smislu, neoliberalnu ideologiju, bar pod njenom oficijelnom maskom anti-državnih politika, treba tumačiti pre svega kao zgodno opravdanje za sprovođenje jednog suštinski političkog i preko države realizovanog projekta koji ima za cilj da se „komandni visovi" ekonomskih politika „predaju u ruke interesima kapitala, pre svega finansijskog", kao što primećuje Stephen Gill. Kapital danas ne zavisi od usluga države ništa manje nego u doba vladavine „kejnsijanizma" - jer država je tu da kontroliše radničku klasu, pokriva gubitke velikih kompanija koje bi bez takve pomoći bankrotirale, osigurava pristup stranim tržištima i tako dalje.

U mesecima i godinama posle finansijskog kraha 2007-09, zavisnost kapitala i kapitalizma od države, koja nikada nije ni prestajala, postala je bolno očigledna kada su vlade u Evropi, SAD i ostatku sveta pružile pomoć finansijskim institucijama, koja se meri trilionima evra i dolara. U Evropi je posle izbijanja „krize evra" 2010. nastupio koordinisani opšti napad na posleratni evropski socijalni i ekonomski model, da bi se evropska društva i ekonomije restrukturisali i reorganizovali u skladu sa načelima koja više odgovaraju potrebama kapitala. Ipak, (neutemeljena) ideja da neoliberalizam znači potiskivanje države i dalje je široko prihvaćena na levici. Tome doprinosi i ideja da država istovremeno gubi moć usled delovanja sila globalizacije. Prihvata se stav da su globalizacija i internacionalizacija finansija okončali epohu nacionalnih država i ukinuli mogućnost sprovođenja politika koje odstupaju od diktata globalnog kapitala.

Da li stvarnost zaista podržava tvrdnju da je doba nacionalnog suvereniteta okončano? Tvrdnje da aktuelna faza kapitalizma onemogućava opstanak nacionalne države često se oslanja na čuvenu trilemu harvardskog ekonomiste Danija Rodrika. Pre desetak godina Rodrik je izložiopolitičku „teoremu nemogućnosti", koja kaže da su „demokratija, nacionalni suverenitet i globalna ekonomska integracija uzajamno neuskladive: možemo kombinovati dva elementa, ali nikada ne možemo dobiti sva tri": jednostavno rečeno, budući da nacionalne države nameću transakcione troškove, ako želimo istinski internacionalnu ekonomsku integraciju, moramo biti spremni da se odreknemo nacionalnog suvereniteta (kroz kreiranje sistema regionalnog/globalnog federalizma, da bi se tako područje demokratske politike poklopilo sa područjem globalnih tržišta).

Tokom godina, snage sa čitavog političkog spektra vešto su koristile Rodrikovu trilemu da neoliberalne politike - koje podrazumevaju sužavanje domena participativne demokratije inacionalnog suvereniteta - predstave kao „neizbežnu cenu koju plaćamo za globalizaciju". Čak i predstavnici levice koji tvrde da se suprotstavljaju neoliberalizmu često se pozivaju na Rodrikovu teoremu da bi opravdali stav da je s nacionalnom državom „gotovo". Ali to nije ono što je Rodrik hteo da kaže. Suprotno široko prihvaćenom mišljenju, on smatra da je aktuelna internacionalna ekonomska integracija još daleko od „istinske" integracije i ostaje „krajnje ograničena".

Čak i u navodno globalizovanom svetu, urpkos procvatu globalnih kompanija i lanaca snabdevanja, i dalje postoji velika nesigurnost u pogledu stopa razmene; i dalje postoje jezičke i kulturne razlike koje onemogućuju puni angažman resursa preko nacionalnih granica, kao što pokazuje činjenica da napredne industrijske zemlje i dalje daju prednost „domaćem terenu"; i dalje postoji visoka korelacija između nacionalnih stopa investicija i stopa štednje; i dalje postoje velika ograničenja slobodnog kretanja radne snage; a protok kapitala između bogatih i siromašnih zemalja daleko je ispod onoga što teorijski model predviđa. Isto važi i danas (deceniju posle publikovanja Rodrikovog članka). Otuda njegova trilema ima smisla sa teorijskog stanovišta, ali nema mnogo uticaja na stvarnost, osim kao samoispunjavajuće proročanstvo ili politička manipulativna alatka.

Na još širem planu, kao što objašnjavamo u našoj knjizi „Povratak državi: Progresivna vizija suvereniteta u post-neoliberalnom svetu", globalizacija, čak i u svom neoliberalnom obliku, nije proizvod imanentne kapitalističke ili tehnološke dinamike koja nužno vodi u ograničavanje moći države, kao što se često tvrdi. Naprotiv, globalizacija je bila i jeste proces koji države aktivno promovišu. Svi elementi koje povezujemo sa neoliberalnom globalizacijom - delokalizacija, deindustrijalizacija, slobodno kretanje robe i kapitala i tako dalje - bili su i jesu, u većini slučajeva, rezultat izbora samih država. Države i dalje imaju krucijalnu ulogu u promovisanju, izvođenju i održavanju strukture neoliberalnog internacionalnog okvira (mada kao da se i to postepeno menja), kao i u uspostavljanju odgovarajućih uslova na lokalnom nivou koji će omogućiti da se procvat globalne akumulacije nastavi. U isto vreme, ne može se poreći da su njeni kapaciteti u pogledu ekonomskog suvereniteta, uključujući čak i razvijene kapitalističke ekonomije, zaista ograničeni više nego što je to bio slučaj u prošlosti - na primer, u pogledu mogućnosti promovisanja lokalnih u odnosu na inostrane industrije, regulisanja fiskalnog deficita, upravljanja količinom novca, propisivanja poreza i dažbina, regulacije uvoza i izvoza roba i kapitala i tako dalje.

Ali to je u velikoj meri rezultat proračunatog i svesnog ograničavanja državnog suvereniteta zaslugom nacionalnih elita kroz proces poznat kao depolitizacija. Različite politike koje države na zapadu primenjuju da bi to ostvarile uključuju:

(1) sužavanje ovlašćenja parlamenta u odnosu na izvršnu vlast i smanjivanje reprezentativnosti parlamenta (na primer, pomeranjem od proporcionalnog ka većinskom sistemu);

(2) davanje formalne nezavisnosti centralnim bankama u odnosu na državu;

(3) usvajanje „ciljane inflacije" - pristupa koji nisku inflaciju postavlja kao primarni cilj monetarne politike, uz isključivanje svih drugih ciljeva, na primer, pune zaposlenosti - kao glavnog pristupa u kreiranju politika centralne banke;

(4) usvajanje politika koje počivaju na unapred definisanim pravilima i parametrima - o javnoj potrošnji, dugu kao udelu BDP-a, konkurenciji i tako dalje - čime se ograničava ono što bi političari mogli preduzeti u ime svojih birača;

(5) potčinjavanje javne potrošnje kontroli trezora;

(6) ponovno uvođenje sistema fiksnih kurseva, kao što je evro, čime se ograničava mogućnost da vlade upravljaju ekonomskom politikom;

(7) ograničavanje kapaciteta vlada da usvajaju propise koji služe javnim interesima kroz takozvane ISDS mehanizme (rešavanje sporova između investitora i država), koji su danas uključeni u većinu bilateralnih investicionih sporazuma (ima ih preko 4.000) i regionalnih trgovinskih sporazuma (kao što su FTAA i TPP); i, što je možda najvažnije,

(8) prenošenjem ovlašćenja države na nadnacionalne institucije i nad-državne birokratije kao što je EU.

Jasno je zašto vlade dobrovoljno pristaju da „sebi vežu ruke". Kao što pokazuje primer Evrope, uvođenje samonametnutih „spoljnih ograničenja" omogućuje lokalnim političarima da kontrolišu političku cenu neoliberalne tranzicije - koja, naravno, uključuje i veoma nepopularne politike - prebacujući krivicu na institucionalizovana pravila i „nezavisne" ili međunarodne institucije koje se predstavljaju kao novo, surovo lice stvarnosti globalizacije. Tako se i makroekonomske politike štite od mogućih napada i osporavanja. Rat protiv suvereniteta je u osnovi rat protiv demokratije. Taj proces se u najekstremnijem obliku javlja u Evropi, gde je Mastrihtskim sporazumom (1992) neoliberalizam ugrađen u samo tkivo Evropske unije, čime su praktično ukinute „kejnsijanske" politike koje su dominirale u prethodnim decenijama.

Ako se imaju u vidu rat koji je neoliberalizam objavio suverenitetu i pogubni efekti depolitizacije, ne iznenađuje što „suverenitet postaje glavni okvir savremene politike", konstatuje Paolo Gerbaudo. Isto tako, sasvim je prirodno što revolt protiv neoliberalizma pre svega dobija oblik zahteva za sprovođenje repolitizacije procesa donošenja odluka na državnom nivou - to jest, zahteva da se omogući viši stupanj demokratske kontrole nad politikom (a posebno nad destruktivnim globalnim tokovima koje je inicirao neoliberalizam), koja se u odsustvu delotvornih nadnacionalnih mehanizama zastupanja može spovoditi isključivo na nacionalnom nivou. EU očigledno nije izuzetak: zapravo, nju mnogi (sasvim opravdano) vide kao otelovljenje tehnokratske vladavine i otuđenja elita od masa, kao što pokazuju rezultat britanskog referenduma i širenje evroskepticizma.

U tom smislu, kao što tvrdimo u svojoj knjizi, levičari ne bi trebalo da doživljavaju brexit - i širu aktuelnu krizu EU i monetarne unije - kao razlog za očajanje, već kao jedinstvenu priliku da se (ponovo) prihvati jedna progresivna, emancipatorska vizija nacionalnog suvereniteta, da se odbace neoliberalni kalupi koje nameće EU i ostvari istinski socijaldemokratska platforma (koja ostaje nedostižna u okvirima EU, a da ne pominjemo ograničenja evrozone). Ali da bi to uradili, treba da shvate da suverena država nije sasvim bespomoćna i da još poseduje resurse potrebne za demokratsku kontrolu nacionalne ekonomije i finansija - da je borba za nacionalni suverenitet, u krajnjoj instanci, borba za demokratiju. To ne mora ugroziti evropsku saradnju. Naprotiv, ako dozvolimo vladama da maksimalno uvećaju blagostanje svojih građana, to će omogućiti izgradnju temelja za obnovu evropskog projekta zasnovanog na multilateralnoj saradnji suverenih država.

Autori su upravo objavili knjigu „Reclaiming the state: A progressive vision of sovereignty for a post-neoliberal world / Povratak državi: Progresivna vizija suvereniteta u post-neoliberalnom svetu", izdavač: The University of Chicago Press Books.

William Mitchell, Thomas Fazi, Social Europe, 20.10.2017.

Preveo Đorđe Tomić

Izvor: Peščanik.net, 27.10.2017.

]]>
Fri, 13 Apr 2018 09:52:42 +0000 http://rex.b92.net/sr/preporucujemo/story/6330/Sve+%C5%A1to+niste+znali+o+neoliberalizmu
Projekt Petrovgrad: za kralja i poduzetnika http://rex.b92.net/sr/preporucujemo/story/6325/Projekt+Petrovgrad%3A+za+kralja+i+poduzetnika.html Zrenjanin, najveći grad u srpskom dijelu Banata, prošlog je stoljeća tri puta mijenjao ime. Grad se stotinama godina zvao Veliki Bečkerek, u doba Kraljevine Jugoslavije 1935. godine preimenovan je u Petrovgrad, po kralju Petru I. Karađorđeviću, a to je ime zadržao do oslobođenja u Drugom svjetskom ratu, preciznije do 2. oktobra 1946. godine. Od tada pa sve do danas nosi ime Zrenjanjin, po Žarku Zrenjaninu, revolucionaru i narodnom heroju iz tog kraja. Burnih devedesetih godina, građani su dobili priliku da sami izaberu jedno od triju imena i na referendumu 1992. odlučeno je da grad ostane Zrenjanin. Ime koje on već 72 godine nosi, trn je u oku pojedinim lokalnim skupinama. Zbog toga je krajem prošle godine u Zrenjaninu osnovano udruženje "Petrovgrad" koje okuplja nekoliko većih privatnih poduzeća, sportskih klubova i nacionalističkih organizacija poput Društva srpsko-ruskog prijateljstva, Srpskog narodnog pokreta Svetozar Miletić, koji se svi skupa zalažu za "negovanje sopstvenog kulturnog i istorijskog nasleđa radi očuvanja nacionalnog identiteta i tradicije, čuvanja srpskog jezika i ćirilice", a jedan od njihovih ključnih ciljeva je vraćanje starog naziva grada - Petrovgrad. Zapravo, pokušava se potisnuti "sve simbole koji podsećaju na antifašizam, socijalnu i nacionalnu ravnopravnost" i vojvođansku multietničnost jer u Zrenjaninu pored većinskih Srba, žive i Mađari, Rumunji, Slovaci, Romi i pripadnici drugih naroda, podsjećaju aktivisti Zrenjaninskog socijalnog foruma (ZSF).


Istorijska pravda i društvena nepravda

Zaljubljenici u "istorijsku pravdu" prepoznali su moment u kojem mogu djelovati. Gradonačelnik Zrenjanina Čedomir Janjić u nedavnom intervjuu za N1 potvrdio je da je grad od Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu zatražio mišljenje o izvodivosti procedure promjene imena. "Ne žurimo s tim - možda jeste ova 2018. godina baš ta godina kada se i navršava 100 godina od oslobođenja našeg grada i sjedinjenja sa maticom Srbijom ta godina kada treba da vratimo to ime našem gradu", izjavio je Janjić.

No simbolični datum nije jedino što čini ovaj tajming "dobrim". Spomenuti gradonačelnik tu je ideju promovirao dok je još djelovao unutar Demokratske stranke Srbije (DSS), dok vladajuća koalicija (SNS-SPS) dugi niz godina nije imala stav o tome i bila je "okrenuta važnijim stvarima". U međuvremenu većina je članova te stranke, kao i sadašnji gradonačelnik, u Zrenjaninu prešla u Srpsku naprednu stranku (SNS). Prebjegli DSS-ovci sada priliku za preimenovanje Zrenjanina vide u suradnji s "petrovgradskim" poduzetnicima. Uz to, ako slučaj Petrovgrad dovoljno preokupira vojvođansku i srpsku javnost, neće biti iznenađenje ako se konflikt razriješi osobnom intervencijom velikog spasitelja Aleksandra Vučića.

A kad smo kod važnijih preokupacija kojima se vladajuća koalicija navodno bavi, spomenimo i to da je u Zrenjaninu voda već 14 godina zabranjena za piće. Pored toga, ovaj nekoć treći najrazvijeniji grad u Srbiji, danas "ekonomski posrće", prema riječima zrenjanskih antifašista.

]]>
Fri, 16 Mar 2018 10:42:53 +0000 http://rex.b92.net/sr/preporucujemo/story/6325/Projekt+Petrovgrad%3A+za+kralja+i+poduzetnika
Zastrašujuće upozorenje potpisalo 20.000 naučnika uz dodatak http://rex.b92.net/sr/preporucujemo/story/6320/Zastra%C5%A1uju%C4%87e+upozorenje+potpisalo+20.000+nau%C4%8Dnika+uz+dodatak.html Ozbiljna upozorenja o budućnosti i predviđanja katastrofe po čovečanstvo uzimaju sve veći zamah. Pismo upozorenja koje je prvobitno objavljeno u novembru do sada je potpisalo 20.000 naučnika. Reč je o dokumentu koji je postao jedan od najrazmatranijih naučnih spisa ikada, a njegovi potpisnici ističu da su konačno uspeli da utiču na politiku.

Prvo upozorenje, sa 1.700 potpisa, stiglo je pre 25 godina od Unije zabrinutih naučnika, ali eksperti ističu da je situacija mnogo gora nego 1992. godine, ali i da su se gotovo svi poznati problemi znatno pogoršali.

Čovečanstvo se i dalje suočava sa egzistencijalnim problemima i velikom potrošnjom ograničenih resursa, ističu naučnici. Naučnici, mediji i lenji stanovnici se ne bore protiv toga, ističe se u novom pismu objavljenom u časopisi "Biosajens".

Ako se nešto uskoro ne preduzme, doći će do katastrofalnog gubitka bioraznolikosti i neograničenih količina ljudske bede, ističu u saopštenju.

Naučnici su sada dopisali deo u kom navode da, zajedno sa ekonomistima, moraju da preusmere svoj fokus sa podsticanja rasta na očuvanje planete.

Profesor Vilijam Ripl u ime svih naučnika koji su potpisali pismo ističe da je njihovo upozorenje čovečanstvu imalo veliki odjek i da su pismom "pogodili u centar" uspevši da privuku pažnju kako naučnih zajednica tako i javnosti.

Preuzeto sa sajt b92.net
Foto: Thinkstock

]]>
Fri, 9 Mar 2018 10:10:55 +0000 http://rex.b92.net/sr/preporucujemo/story/6320/Zastra%C5%A1uju%C4%87e+upozorenje+potpisalo+20.000+nau%C4%8Dnika+uz+dodatak
Kapital bi da menja kolektivno sećanje http://rex.b92.net/sr/preporucujemo/story/6317/Kapital+bi+da+menja+kolektivno+se%C4%87anje.html Ima neke napetosti između naziva Zrenjanin i savremene neoliberalne eksploatacije. Sve će biti normalnije ako se progna komunista iz imena grada. Zato i ovaj najnoviji anti-antifašizam treba čitati i kao preventivu protiv antikapitalizma objašnjava dr Todor Kuljić za Danas dešavanja oko inicijative gradske vlasti u Zrenjaninu da promeni naziv grada. Na ovakve događaje naš poznati sociolog ukazivao je i pre nekoliko godina, objašnjavajući da desničari povremeno onbavljaju ideju o preimenovanju grada. Treba li Zrenjanin da menja svoje ime ?

Ne treba. Imena gradova se ne tiču samo uspomena na mrtve ličnosti nego su i simboli vrednosti. Potpuno oprečne vrednosti se kriju iza naziva Zrenjanin i Petrovgrad. Zrenjanin simbolizuje republiku, svetovnu građansku državu i antifašizam. Petrovgrad je znamen monarhije, dinastičke krvi, vlasti po božjoj milosti, antiantifašizma i homogene etničke države. Uvođenje monarhijskog simbola podvaja multikulturni banatski grad i može stvoriti nove neprogresivne sukobe.

Ko je merodavan da odlučuje o takvim stvarima, -građani, preduzetnici ili politička stranka na vlasti ?

Krupni kapital, crkva i slepi patrioti strepe od „mlitave" nacije i štite se simbolom monarhije kao vlasti od Boga. Nisam siguran da treba pitati narod jer je to već učinjeno 1992. Zašto opet? Ovo danas mi liči na još jednu dodatnu preventivu. Ako se progna ime komuniste antifašiste, onda je brutalni kapitalizam normalniji. Ali, donekle su u pravu podnosioci inicijative. Ima neke napetosti između naziva Zrenjanin i savremene neoliberalne eksploatacije. Sve će biti normalnije ako se progna komunista iz imena grada. Zato i ovaj najnoviji anti-antifašizam treba čitati i kao preventivu protiv antikapitalizma. Nije prošlost obično oružje.

Da li je akt zrenjaninskog gradonačelnika, da traži mišljenje Ministarstva lokalne samouprave, samovolja ili legitiman čin?

Legitimna nije jer se ne poziva na iskazanu volju naroda. Verovatno je ovaj akt rezultat procene odnosa snaga, sada ili nikada. Tu ima i nečega novog. Do sada stidljivi krupni kapital se osmelio da menja kolektivno sećanje. Njihov čelnik je iskoračio napred. Sve do skora krio se u gradu iza svetosavskih balova i tamjana. Kapitalistima je jasno da Karađorđević može biti korisna ikona privatizacije i neograničenog zgrtanja, Zrenjanin ne. U novoj inicijativi za promenu imena grada nazire se blok krupnog kapitala, bivših komunista, raznih slepih patriota i konzervativnih monarhista. Svi se opiru antifašizmu, ali postoje i nijanse. Antifašizam je za svakog nacionalistu nelagodno podsećanje na to da je fašizam ekstremni, ali u osnovi normalizovani nacionalizam. Ali dok „demokratski nacionalisti" sa nelagodom govore o antifašizmu, dotle je kod radikalnih nacionalista fašizam salonska stvar, tojest oblik patriotizma. Prvi traže uzdizanje monarhije, a drugi slave Nedića. Ima i onih koji ne razdvajaju kralja Peru od Nedića. Valjda je obnovljeni Petrovgrad zamišljen kao dodatni osigurač snažnog nacionPiše: M.Pudaralno-patriotskog identiteta, ali i brana od „izdajničke" levice i mundijalista.

Piše: M.Pudar
Izvor: danas.rs

]]>
Tue, 6 Mar 2018 15:37:33 +0000 http://rex.b92.net/sr/preporucujemo/story/6317/Kapital+bi+da+menja+kolektivno+se%C4%87anje