Debata "Parada i politika"

Kulturni centar Rex

26. 02. 2013 14:00

U okviru svojih Govornih programa Kulturni centar Rex priređuje debatu posvećenu ideološkim i političkim implikacijama organizovanja i suprotstavljanja organizovanju Prajda u Beogradu.

Na debati će se razmatrati namerne i nenamerne, svima razumljive ili još neprepoznate ideološke implikacije različitih aktivističkih praksi i pozicija u odnosu na Prajd. Nekoliko susreta i debata koje su održane u Beogradu tokom prošle godine, u okviru Queer studija, u Centru za kulturnu dekontaminaciju i Medija centru, detektovala su ova pitanja i kao moguće ključna za dalje javno pozicioniranje i artikulaciju politika i strategija aktivnih ili aktiviranih u vezi sa Prajdom, ali i kao pitanja koja nisu dovoljno razmatrana u aktivističkim krugovima a ni u široj javnosti u Srbiji.

Kao izlagači/ce pozvane/i su Mirjana Bogdanović (Gej strejt alijansa), Dušan Maljković (Kvir studije), Goran Miletić (Civil Rights Defenders), Biljana Stanković Lori (NLO) i Boban Stojanović (Queeria).
Sva izlaganja i osvrti biće objavljeni na sajtu projekta i u njegovoj završnoj publikaciji.

Ova debata je deo programske linije interkulturnih dijaloga Raskršća istok-zapad (Crossroads East-West) u okviru trogodišnjeg projekta "Mašinsko odeljenje Evropa" (Engine Room Europe) koji Kulturni centar Rex/Fond B92 realizuje sa još jedanaest kulturnih centara Evrope. Projekat je fokusiran na nezavisne radnike u kulturi i njihovo polje delovanja, a njegov glavni je razvoj kapaciteta i održivosti nezavisne kulture u Evropi. Projekat Engine Room Europe je podržan od strane Evropske komisije, a programska linija interkulturnih dijaloga Raskršća istok-zapad i od Ministarstva kulture Republike Srbije.
Debata se realizuje u okviru Govornih programa Kulturnog centra Rex, čiji je opšti cilj podsticanje na javno promišljanje aktuelnih tema i moguće generisanje jezika kojim se neki akutni društveni problemi mogu bolje definisati i tretirati, a podržanih od strane Fondacije za otvoreno društvo i Sekretarijata za kulturu grada Beograda..

Izlagačice i izlagači:

Mirjana Bogdanović, "Pozicija Prajda u političkoj sferi Srbije"

Od kako je aktuelizovana tema Prajda ona ne prestaje da intrigira javnost i društveno-političku elitu i da otvara mnoga pitanja na koja ili ne postoje pravi odgovori ili se oni prećutkuju. Iz perspektive nekog ko je vodio proces organizacije Prajda 2010. i bio zadužen za pregovore sa institucijama i bezbednosnu strategiju, želim da se kroz svoje izlaganje posebno osvrnem na poziciju Prajda u političkoj sferi i pokušam da odgovorim na neka od pitanja kao što su: Da li je taj događaj političko pitanje i u kojoj meri? Da li je i koliko za njegovo održavanje važna politička podrška? Da li Prajd „pripada" samo jednoj organizaciji, jednoj ideologiji, jednom gradu...? Koja je svrha Prajda i da li je on adekvatno sredstvo u borbi za LGBT prava ili je cilj sam po sebi? Da li u procesu organizacije Prajda postoji mesto gde prestaje odgovornost države i počinje odgovornost organizatora?

Goran Miletić, "Poštovanje prava pripadnika LGBT zajednice u Srbiji 2008-2013"

U proteklih 5 godina, o poštovanju ljudskih prava pripadnika LGBT zajednice u Srbiji diskutovalo se više nego ikada. Iako je homoseksualnost dekriminalizovana jos 1994, bilo je potrebno punih 15 godina da LGBT zajednica dobije adekvatnu zakonsku zaštitu i da istovremeno počne borba za poštovanje ovih zakona. Gde smo danas i koliko će nam trebati do nekih novih pobeda ?"

Dušan Maljković, "Prajd da, ali kakav i čiji?"

Nedavna poruka Evropske komisije o tome da se insistira na održavanju Parade ponosa otvara nekoliko pitanja. Prvo, ko treba da bude nosilac realizacije Prajda, da li Beograd, Brisel ili sama domaća "LGBT zajednica". Takođe, postavlja se pitanje kakav Prajd želi upravo ovaj treći akter i da li ga, pre svega, uopšte i želi, što je ključna legitimacija takve vrste protesta -- ukoliko je većinsko mišljenje zajednice da ga ne treba držati, postavlja se pitanje ko ima prava da se bori za određena prava kolektivnog karaktera koja utiču na celu zajednicu koja taj smer akcije ne podržava. Konačno, da li Prajd uopšte treba da se zove tako tj. kako ga političko-simbolički koncipirati da bi se izbegao "pink washing"* i homonacionalizam** tj. da on ne bi naprosto bio sam partikularna akcija u okviru neoliberalne paradigme na koju pristaje i reprodukuje.

*Državna pro-LGBT politika kojom se maskira neka druga diskriminacija (npr. klasna)
**Voljna podrška mainstream LGBT zajednice nacionalno-državnim politikama.


Biljana Stanković Lori, "Stanje lgbt populacije i lgbt aktivizma u Srbiji danas - iz ugla lezbejske aktivistkinje"

Strah, trauma, bežanje, skrivanje, laži, strepnja / nasilje, moć, manipulacija, ucenjivanje, izopštavanje, diskriminacija i ostalo... u politikama unutar i izvan lgbt pokreta.


Boban Stojanović, „Prajd između utopije i histerije"

Istraživanje koje je sprovedeno neposredno pred Prajd 2012 (IPSOS), pokazuje da ova manifestacija jedina otvara široku diskusiju na nivou položaja i prava LGBTTIQ zajednice u Srbiji. Istovremeno, Prajdom kao događajem, njegovim kontekstom i strategijama bavi se uski krug ljudi koji njegovo postojanje prezentuju kroz subjektivni doživljaj - od sigurnosti u uspeh aktivističkih napora koji pruža romantično prizivanje Stonvola, do osvajanja pozicija koje kao meru uspeha kreira institucionalizacija i birokratizacija ideje ljudskih prava. Prajd u Srbiji, državi/društvu/zajednici koje kulturološki, politički, ideološki teško pronalazi svoje mesto u dominantnim strategijama savremenog društva, jedan je od retkih jasnih pokazatelja eklektičnosti ideje ljudskih prava i sloboda. Da li i kako akteri pristojnog društva - kako alternativnih pokreta tako i oni bliski institucionalnim okvirima - promišljaju ideju Prajda? Da li su se u društvu desili procesi koji bi omogućili preduslove za prihvatanje i nesmetano održavanje Prajda? Prajd kao negacija i deo kultura zaborava? Na koji način se prihvataju mišljenja manjine i većine i kako se ova dva polarizovana pojma percipiraju? Da li je moguće decentralizovati Prajd od sopstvenog ega i podeliti njegovu ideju i misiju sa što većim auditorijujom? Da li Prajd u Srbiji treba misliti u zatvorenom ili otvorenom kontekstu?

 

Moderatorka: Jelena Veljić (učesnica Plenuma filozofskog i članica kolektiva Učitelj neznalica)

Gošće i gosti iz regiona: Tatjana Greif (SLO), Nataša Sukič (SLO), Stanimir Panajotov (Bugarska)


* * *

Mirjana Bogdanović je izvršna direktorka i jedna od osnivača/osnivačica Gej strejt alijanse (GSA). Rođena 1974. u Kruševcu. U okviru GSA bavila se strategijom razvoja organizacije i bila je članica Izvršnog odbora. Koordinatorka je većine projekata GSA koji se tiču implementacije Zakona o zabrani diskriminacije i smanjenja nasilja nad LGBT osobama. Lobistkinja i kreatorka političke strategije GSA. Članica Oganizacionog odbora Parade ponosa 2010. zadužena za pregovore sa institucijama i bezbednosnu strategiju. Bila je članica Radne grupe za unapređenje slobode okupljanja u Srbiji osnovane od strane Ministarstva za ljudska i manjinska prava, članica je Radne grupe za izradu Nacionalne strategije za borbu protiv diskriminacije u delu koji se odnosi na LGBT populaciju osnovane od strane Vladine Kancelarije za ljudska i manjinska prava. Bila je regionalna direktorka razvoja u nevladinoj organizaciji Inicijativa mladih za ljudska prava (YIHR). Obavljala je funkciju generalne sekretarke Građanskog saveza Srbije (GSS) i članice Predsedništva te političke stranke. Od sredine 90-ih menadžerka je i učesnica mnogobrojnih kampanja za demokratizaciju društva, kako političkog tako i nevladinog sektora.

Goran Miletić je stekao diplomu master na Pravnom fakultetu u Beogradu kao i Evropski regionalni master iz oblasti demokratije i ljudskih prava (zajednički program Univerziteta u Sarajevu i Univerziteta u Bolonji). Radio je u Fondu za humanitarno pravo u Beogradu gde se bavio uglavnom pravima manjina, uključujući prava Roma, Albanaca i Bošnjaka, kao i monitoringom ukidanja mučenja i zabrane diskriminacije. U njegove aktivnosti je spadalo i zagovaranje i lobiranje, kao i zastupanje žrtava na sudovima u Srbiji. Goran Miletić je počeo da radi u organizaciji Branioci ljudskih prava (bivši Švedski helsinški komitet za ljudska prava) 2004. godine kao programski direktor, a potom i advokat u oblasti ljudskih prava za područje Zapadnog Balkana. U svom radu je bio posebno angažovan u izradi nacrta sveobuhvatnih zakonskih rešenja u zemljama Zapadnog Balkana kojima se zabranjuje diskriminacija kao i u lobiranju za usvajanje tih akata. Bio je član organizacionog odbora beogradske Parade ponosa 2011. - 2013. i u potpunosti je posvećen saradnji sa državnim institucijama i međunarodnom zajednicom u toku priprema za taj događaj. Član je Evropske komisije za pravo u domenu seksualne orijentacije (ECSOL) i upravnog odbora Fonda Hartefakt. Trenutno završava doktorsku disertaciju na Pravnom fakultetu Univerziteta Union u Beogradu, na temu zaštite marginalizovanih grupa u sudskim postupcima.

 

Dušan Maljković (1975). Filozof, publicista i prevodilac. Završio Ženske i istopolne studije. Objavio i mnogobrojne teorijske i književne radove u zemlji i inostranstvu. Uređivao prvu književnu homoerotsku ediciju Kontrabunt u izdavačkoj kući RENDE, međunarodno nagrađivanu emisiju na Radiju Beograd 202, Gayming i prvi domaći ne-strejt sajt Gay-Serbia.com. Autor i saradnik mnogobrojnih umetničkih projekata i projekata u domenu ljudskih prava. Povremeni saradnik sajta b92.net, Trećeg programa Radio Beograda i časopisa NIN. Urednik-saradnik u izdavačkoj kući Karpos i član saveta časopisa „Novi plamen". Trenutno koordinira seminar kvir studija na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju u Beogradu i uređuje časopis za kvir teoriju i kulturu „QT". Član Udruženja književnih prevodilaca Srbije sa statusom samostalnog radnika u kulturi.

Biljana Stanković Lori je rođena u Novom Sadu 1974. godine. Diplomirala je srpski jezik i književnost 1999. godine. Iste godine je završila i alternativne studije u Centru za ženske studije i istraživanja „Mileva Marić Ajnštajn", a njen diplomski rad je bilo feminističko pozorište „Fens teatar". U spoju aktivizma i umetnosti, u njenom radu, nastala je još jedna feministička, kao i lezbejska, pozorišna trupa „ACT Women". Istraživanje tela, glasa, pokreta i ritma kao dela ženskog i lezbejskog identiteta je dovelo do pokretanja njene pozorišne radionice „Ritmovi u nama". Od 1997. godine, Biljanin aktivizam se razvija kao izraz feminističke radikalne lezbejske politike. Ona svoje aktivističke izbore pravi u Srbiji, patrijarhalnoj, diskriminatorskoj i nacionalističkoj zemlji. Trenutno radi kao koordinatorka u Novosadskoj lezbejskoj organizaciji (NLO), gde se, bavi edukacijom o slobodnom izražavanju seksualnog opredeljenja i homofobiji, između ostalog. Biljana je članica nekoliko međunarodnih i regionalnih feminističkih mreža, a počela je kao članica balkanskog tima „Biografije". Živi u Novom Sadu sa psom Lenom i ima crveni bicikl.

Boban Stojanović je dugogodišnji mirovni i gej aktivista. Rođen je 1978.godine u Zaječaru. Bio je aktivan u organizaciji Žene u crnom, radio u Ženskom fondu Rekonstrukcija, bio koordinator muške grupe u Anti trafiking centru. Stalni je predavač na Školi ljudskih prava Helsinškog odbora, a predavao je i u okviru Škole nove politike (YIHR). Izvršni je direktor LGBT organizacije Queeria - Centar za promociju kulture nenasilja i ravnopravnosti. Autorske testove objavljivao je u listovima Vreme, Status, Playboy, Danas, Borba, Zeničke sveske (...) a kolumnista je web portala pescanik.net. Trenutno radi kao izvršni direktor Queeria centra, jedne do vodećih LGBT organizacija u Srbiji. Učestvovao u organizaciji Parade ponosa/Prajda 2004 - 2013. Jedan je od pokretača Nedelje ponosa, jedinog održivog dela beogradskog Prajda. Bio je kooridinator i PR menadžer brojnih kampanja, od kojih su neke stekle i međunarodni ugled i postale model za uspešnu promociju LGBT prava.


* * *

Stanimir Panajotov (1982. Bugarska) je završio filozofiju na Univerzitetu u Sofiji, a diplomu master iz oblasti filozofije i studija roda je stekao na Evrobalkanskom institutu (Makedonija). Njegova istraživačka interesovanja i objavljeni radovi se fokusiraju na pitanja u domenu feminističke i kontinentalne filozofije, queer teorije i studija roda. Panajotov je i samostalni prevodilac; preveo je brojne članke iz pomenutih oblasti (čije autorke su Sedžvik, Fas, Batler, A. Rič i drugi) i knjige Pitera Bergera, Vendi Braun, Jasne Koteske i Dejvida M. Halperina (u pripremi). Takođe, učestvuje u brojnim projektima u Bugarskoj i Makedoniji i šire koji se bave pitanjima vezanim za queer problematiku i angažovan je kao queer aktivista u raznim projektima i organizacijama. Osim toga, član je kolektiva Društveni centar Haspel, Perspektive nove levice i Evropske alternative - Sofija.

Tatjana Greif je doktorirala arheologiju. Više od 15 godina je angažovana u slovenačkom i međunarodnom GLBT pokretu. Ona je koordinatorka lezbejske „Sekcije ŠKUC-LL", urednica specijalizovane edicije knjiga „Vizibilija" i Časopisa za kritiku nauke maštu i novu antropologiju. Bila je članica izvršnog odbora evropskog ogranka udruženja ILGA (1998. - 2005.), Evropskog ekonomskosocijalnog komiteta (2004. - 2006.) i vladinog Komiteta za jednake mogućnosti (2005. - 2010.). 2007. godine je bila predložena za nacionalnog Ombudsmana za ljudska prava. Aktivno se bavi istraživanjem, teorijom, takođe je i publicista i piše na teme roda, seksualne orijentacije, rodnog identiteta, ljudskih prava i borbe protiv diskriminacije. Objavila je preko 500 teorijskih i novinskih članaka. 2009./2010. godine je boravila u SAD kao stipendista Fulbrajtovog programa.

 

Nataša Sukič je dugogodišnja aktivistkinja, spisateljica i publicista; ona je i suosnivačica lezbejskog udruženja „ŠKUC-LL". „Sekcija ŠKUC-LL" je bila prva lezbejska grupa u bivšoj Jugoslaviji i u Istočnoj Evropi, osnovana u Ljubljani 1987. godine. Suosnivačica je i legendarnog diska „Roza" u klubu „K4" u Ljubljani i prva žena DJ. Nataša Sukič je posvećena različitim oblicima LGBT aktivizma, od edukacije, programa iz oblasti umetnosti i kulture, multimedijalnih programa, do političkog aktivizma, medija i razvoja zajednice.
Ona je urednica radio programa „Lezbomanija" na Radio Študentu i prva urednica Škucove edicije knjiga „Vizibilija", njen književni rad privlači veliku pažnju kritičara, kako kratka proza Otroci nočnih rož (Deca noćnog cveća) (2008) i Desperadosi in nomadi (Desperadosi i nomadi) (2005), tako i romani Molji živijo v prahu (Moljci žive u prašini) (2010) i Kino (Bioskop) (2013). 2010. godine je bila nominovana za književnu nagradu „Dnevnikova fabula".

---------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Tokom programa, ulazni hol u REXu se pretvara u kafe pod obećavajućim nazivom Novi društveni odnosi. Ideja o kafeu pod ovim nazivom inspirisana je težnjom za afirmisanjem, generisanjem i praktikovanjem ideja o novim društvenim odnosima. Prostor kafea je namenjen aktivističkim grupama, neformalnim udruženjima, raznim inicijativama koje na ovaj način ostvaruju bolju vidljivost i kontakt sa javnošću. Osim mogućnosti odgovaranja na pitanja i razgovora sa zainteresovanim posetiocima, učesnici programa «za nove društvene odnose» predstavljaju se na način koji sami odaberu.
Prvi prošlogodišni domaćin Kafea uz Govorne programe je bilo Udruženje Ulice za bicikliste http://www.uzb.rs/, nastalo tokom događaja Kritična masa, sa namerom da poboljšaju uslove za bicikliste i biciklistkinje u saobraćaju, i promovišu kulturu pešačenja i bicikliranja. U januaru 2013, predstavila se Asocijacija Nezavisna kulturna scena Srbije (NKSS) u čijem je članstvu i Kulturni centar REX. Asocijacija je saradnička platforma organizacija, inicijativa i pojedinaca aktivnih u oblasti kulture i umetnosti u Srbiji, a više o njoj i njenom radu i članovima na www.nezavisnakultura.net.
Ovoga puta, posetiteljke i posetioci će imati priliku da prelistaju i preuzmu publikacije naših starih saradnika - Anarho šankera. Anarho šankeri su nezavisni samoupravni kolektiv kome može da se priključi svako ko izrazi želju i spremnost da se uključi u rad na projektu 'Samoupravni šank', koji je pokrenulo nekoliko članova i članica Anarho-sindikalističke inicijative (ASI). Kolektiv će predstaviti publici i posetiocima/posetiteljkama Rexa citate iz publikacija o društvenoj i političkoj emancipaciji i skupljati priloge za predstojeću socijalnu revoluciju.

 

Pošalji komentar

Broj komentara[7]

  • Parada ponosa: Od utopije do histerije


    U ovom tekstu izneću svoja lična zapažanja vezana za Parade ponosa u Beogradu. Kao organizator aktivno sam uključen u proces organizacije ove manifestacije od 2009. pa do trenutno aktuelne (2013. godine). Takođe, pratio sam i proces organizacije Parade koja je planirana za 2004. godinu, a koja je otkazana zbog nemira na Kosovu. Upravo iz navedene pozicije bih želeo da obrazložim teze za koje verujem da mogu doprineti kreiranju atmosfere koja vodi kako „uspešnoj Paradi“ (što opravdava reč utopija), ali i da definiše brojne reakcije koje se javljaju tokom organizacije svake parade (što opravdava reč histerija).
    Tokom leta 2012. godine, agencija IPSOS je sprovela istraživanje na fokus grupama o stavovima građana prema Paradi ponosa. Rezultati ankete su pokazali da otpor prema Paradi postoji, ali da se upravo tom manifestacijom pokušava nešto reći, da se definiše pravda, da se nešto objasni. Ispitanici su nudili različite predloge kako da se stanje LGBT prava dodatno poboljša: predavanja, javne debate, projekcije filmova na televiziji, obrazovne emisije. Iznete su i brojne ideje koje su već dugogodišnja praksa LGBT organizacija, ali koje ostaju potpuno nepoznate široj javnosti. Nedovoljna vidljivost i nerazvijeni kanali komunikacije u okviru aktuelnih projekata LGBT organizacija, pojačavaju fokus javnosti prema Paradi ponosa, pa se ovaj događaj čita kao najznačajniji od svih drugih događaja vezanih za promociju LGBT prava.
    Navedeni rezultati su važni kako bi se napravila relacija sa širom zajednicom koju ne čine samo pripadnici LGBT zajednice ili aktivisti, već svi građani Srbije. Jednako je važno naglasiti LGBT zajednicu ne čine samo LGBT aktivisti. U ovom kontekstu važno je promišljanje termina „većina LGBT zajednice“ uprkos tome što ne znamo ni kolika je LGBT zajednica.
    Zanimljivo je da se mnogi komentari koji su izneti tokom istraživanja poklapaju sa okvirima dominantnih politika unutar ovdašnjeg društva:
    a) Činjenica je da tokom devedesetih, ali i nakon 5. oktobra 2000. nisu stvoreni preduslovi koji bi definisali jasne okvire, politike i vrednosti demokratskog društva.
    b) Promišljanju ljudskih prava i njihovoj promociji unutar šire zajednice potrebno je dodati i činjenicu da je ona uslovljena tržišnom politikom koja je dodatno uslovljena institucionalizovanim i birokratizovanim procesima.
    c) Ne postoje istorijski preduslovi niti autentičnost pokreta za oslobođenje poput pokreta za prava crnaca, žena ili gej zajednice u Zapadnom kontekstu, a koji se često navode kao „primer dobre prakse“.
    Gore iznete teze predstavljaju simboličku uniju skupova percepcije većine građana i promotera ljudskih prava i zato ih treba uzimati kao važne početne tačke u debatama o Paradi ponosa.
    Uža percepcija Parade ponosa moguća je u okviru hermetičnih aktivističkih debata i diskusija na internet forumima, gde primećujem sledeće:
    a) Postoje dve dominantne vizije Parade ponosa. Prva kaže da ona treba da bude produkt autentične pobune ugnjetenih grupa (seksualnih i rodnih manjina), i da se toj pobuni pridruže druge ugrožene grupe kako bi se stvorila kritična masa koja će ukazivati na korelaciju društvenih problema i represije. Ova ideja se opravdava iskustvom Stonvola i njegovim romatičnih prizivanjem.
    Ovaj pristup može da zadrži izvesnu dozu subverzivnog, inkluzivnog, radikalnog, distanciranog od institucija. U okviru ovog pristupa akteri preuzimaju odgovornost nad procesom i zadržavaju nezavisnost. Njegove slabosti su što bi on, kao događaj ostao nevidljiv, ili vidljiv ali namenjen veoma limitiranom broju ljudi koji su već senzibilisani.

    b) Druga vizija Parade ponosa vezuje se za institucionalni pristup u kome se problem rešava kroz saradnju sa institucijama države, odnosno kroz postojeće standarde i procedure, ili kroz eventualne procedure koje se javljaju tokom tog procesa.
    Prednosti ovog pristupa je što bi on, u idealnim uslovima, mogao da obezbedi kontrolisanje celokupnog procesa rada državnih organa koji su zaduženi za poboljšanje ljudskih prava. Iako može biti koristan na duže staze, ovakav pristup ukida nezavisnost i radikalnost Parade ponosa jer su institucije nužno mačističke, patrijarhalne, mizogine i hermetične.

    U ovoj postavci problema, postavlja se pitanje da li je i kako moguće kreirati nešto što bi nazvali „javnim radikalnim queer događajem“ koji bi bio podržan od strane države i njenih institucija, a koji bi istovremeno omogućio izgovaranje radikalnog, anti-institucionalnog teksta. Postavlja se pitanje da li se radikalne politike identiteta mogu povezati sa slabim politikama države.

    Potrebno je definisati da li je moguće raditi na uvođenju liberalnih ili radikalnih politika u društvu u kome se glavne debate vode oko događaja koji su se desili pre 20 ili 60 godina, kao što su rehabilitacija Draže Mihajlovića, ratovi devedesetih, devastacija radničke klase ili intervencije unutar nacionalnog identiteta. U istom periodu širom zapadnog sveta ka čijim praksama i standardima težimo, dešavale su se promene koje su vodile ka afirmaciji prava marginalizovanih socijalnih grupa.

    Nemoguće je misliti Paradu ponosa bez analize državnih prioriteta kao što su zanemarivanje institucija obrazovanja i kulture. Ostaju nedefinisana i pitanja legitimnosti zastupnika LGBT prava (ko nas delegira i u čije ime govorimo), kao i pitanje šta je vidljivost LGBT zajednice i kako se ona postiže. Kao jedan od načina da se iz haotičnog stanja debata o Paradi ponosa svede makar na pozitivnu nulu, jeste kvalitetno promišljanje ove manifestacije kao i evaluacija različitih aspekata društva u kome se Parada ponosa organizuje.

    { Boban Stojanovic } 14:32:13, 10. 05. 2013

    Prajd: između dozvole i otmice

    U Srbiji, očigledno, postoje veoma specifični problemi koji se tiču emancipacije queer osoba i organizacije beogradskog Prajda i moja namera nije da ih relativizujem. Ono što želim da kažem ima veze sa mojim opservacijama, od kojih su neke nastale pre nego što sam došao na ovu debatu, neke sam stekao tokom samog dešavanja, a neke od posledica vidim u vašem sopstvenom kontekstu emancipacije.
    Samo da razjasnim jednu stvar: ne želim da koristim akronime, među kojima je LGBT, već ću umesto toga koristiti termin queer.
    Čini mi se da se odnosi moći između queer aktivista u Srbiji, preciznije u Beogradu, koji su direktno zainteresovani da Prajd bude organizovan i sam čin njegovog održavanja ne moraju smatrati neproduktivnim. Ne mislim da morate da prevaziđete vaše suprotstavljene stavove. Naprotiv, prema onome što sam video, već postoje dve radikalno različite taktike za prevazilaženje homofobije države i treba nastaviti njihovo paralelno sprovođenje. Ne želi svako od vas da dobije toleranciju na dar. Ponekad, neki ljudi queer orijentacije žele da se oslobode i samih uslova slobode. (Beogradski Prajd je u meri u kojoj ga sprečava država, sveden na izvesnu borbu između avangarde krugova aktivista i predstavnika države. Moć države je tako, u mnogome, uključena u pravljenje svih mogućih taktika koje se protiv nje primenjuju i definiše vaše kritičke stavove na način koji nije zabeležen svuda u regionu. U tom smislu, doprinos države koja se brani od Prajda nije radikalno negativan i najočiglednija stvar koju treba uraditi jeste pristupiti pažljivom fukoovskom čitanju vaših sopstvenih odnosa moći.)
    Sa druge strane, ne mislim da je konkretno održavanje jednog takvog događaja od tako ključne važnosti da može da odredi živote queer populacije u Srbiji. Ono određuje živote obrazovanih, ljudi koji su sami svoje gazde – predstavnika kognitarijata i onih koji se bave takozvanim „nematerijalnim radom“. Koliko znam, solidarnost u društvu još uvek može bolje da mobiliše od politike Prajda i atomizacije koja se u njoj često sreće. Prajd, sam po sebi, nije veoma relacioni afekat. On je specifičan proizvod onoga što je Niče nazvao „ropskim mentalitetom“. Liberalizam će, tamo gde formalno postoji, morati da se i te kako zauvek time bavi. Neću govoriti protiv Prajda: on predstavlja sasvim zasluženi emocionalni manevar kome se pribegava sa ciljem mobilizacije. Moja poenta je u tome da ako, u sadašnjim uslovima, organizujete protest umesto događaja kakav je Prajd, možete imati koristi od haotičnijeg skupa društvenih afekata koji će dovesti do uspostavljanja više linija solidarnosti. To sa sobom ne povlači nekakvu neophodnu solidarnost između raznih stratega vidljivosti pripadnika queer populacije. Nikog ne bi trebalo da iznenađuje to što različite strategije podrazumevaju različite taktike za postizanje uspeha, a stoga i ciljeve. S obzirom na ono što sam video i čuo, izgleda mi malo verovatno da sve strane učesnice imaju iste ciljeve. U meri u kojoj su neki od nas svesni političke koristi koju donosi ropski mentalitet (kao što je tolerancija) i odbijaju da imaju išta s tim, takav pristup postaje uslov revolucije u životima ljudi. Sve u svemu, smatram da afekat Prajda dozvoljava njegovu otmicu od strane predstavničkih struktura vlasti kojima se obraćamo sa ciljem uspostavljanja saradnje.
    Dolazim iz konteksta u kome se Prajd u Sofiji, čiji sam suorganizator bio neko vreme, nije susretao sa toliko neprijateljskim odnosom institucija i to samo zato sto je Bugarska tada već bila postala članica Evropske unije (prvi Prajd je održan 2008. godine). Znam da govoriti o dva različita Prajda, u dva veoma različita konteksta, predstavlja dve sasvim različite stvari, ali želeo bih da napravim nekoliko poređenja, pošto je to jedna od malobrojnih stvari koje mogu da uradim bez paternalizovanja vašeg iskustva koje ima svoju posebnost. U Bugarskoj se dogodilo da je Prajd u početku bio deo ponovnog pokretanja cele aktivističke queer scene, 2008. godine (koja je u to vreme bila u ćorsokaku, nakon NVOizacije i povlačenja strukturne podrške Zapada). Prajd je predstavljao prvu priliku za horizontalnu akciju koja je kretala iz baze ka vođstvu i bio je veoma osnažujući. Sumnjam da je bilo ko od nas istinski razmišljao o samom Prajdu i njegovom stvarnom značenju. On je svakako morao biti uzet zdravo za gotovo da bi se nešto postiglo. To je događaj koji je promenio sve i niko to ne treba da poriče, vidljivost na ulicama zaista menja sve za šta se borimo. Uspostavljanjem bliskije saradnje između organizatora Prajda i organa državne vlasti, naročito policije, koja je usledila od 2009. godine, pa nadalje i sami organizatori su postepeno depolitizovali Prajd u Sofiji. Ali to je takođe bilo posledica suptilne otmice jednog takvog emancipatorskog događaja koju je izvršila država. Pritom, država nije mnogo radila na otmici. Bilo je dovoljno da se ne suprotstavlja organizovanju Prajda. Bezbednost koju je obezbedila ne treba čak ni tumačiti kao „saradnju“ i „prijateljsko raspoloženje“, bezbednost je nešto sto su državni organi dužni da pruže. Neću govoriti o razlikama u stavovima između mene i drugih organizatora koje su dovele do toga da napustim organizacioni odbor. Dovoljno je što ću reći da da nije bilo pro-EU propagande i da Bugarska nije pristupila uniji, Prajd u Sofiji ne bi bio apolitičan onoliko koliko je to danas slučaj. Siguran sam da ste do sada shvatili da srpska država ima formativnu ulogu u održavanju beogradskog Prajda.
    Čini mi se da se neprilika u kojoj ste se našli po pitanju „okupljanja“ ne tiče samo vrste intersubjektivnog iskustva koje ste imali u propalim pokušajima da organizujete upravo taj događaj u protekle dve godine. Rekao bih da imate posla sa jednim sasvim nelegitimnim problemom – bezbednošću događaja kojoj se pridaje centralni značaj u tolikoj meri da zaboravljate da postavite pitanje: zašto nam je potreban legitimitet? Da li država zaista predstavlja vaše „društvo“? Zašto nam je uopšte potrebna dozvola da organizujemo ovaj događaj? Ne postavljamo sebi to pitanje zato što bismo shvatili da na jedan suptilan način ponovo odobravamo homofobiju, time što se pridržavamo izvesnog režima sekuritizacije, te da tako podržavamo privremenu, izolovanu slobodu, putem koje možda možemo da postignemo dalekosežniji rezultat. Na primer, činjenica da je Prajd u Sofiji bio tako bezbedan i da je vlast bila tako kooperativna je dovela do pacifikacije nekih aktivista i šire javnosti, koja naravno i dalje lamentira nad državnim novcem koji se troši na obezbeđivanje Prajda.
    Gledano iz mog ugla, trenutno i sam proces - pokušaji da se organizuje ovaj događaj, predstavlja oblik protesta, a da ne govorimo o samom događaju koji se nije dogodio 2011. i 2012. godine. Meni se čini da su organizacija Prajda i sam događaj, Prajd, dva divergentna procesa. Ne treba izgubiti iz vida da zbog vremenskog raskoraka između emancipatorskog queer diskursa na Zapadu i Istoku, Prajd u Istočnoj Evropi nije uvek oblik protesta. Ja sam to oduvek javno osuđivao. Ti događaji su često, kao što je to, na primer, slučaj sa Prajdom u Sofiji, način da se kaže: mi ne želimo da protestvujemo. To je ideologija liberalnog militantnog pacifizma. To je način da se ponovo pripitomimo, uz malo izmenjenu argumentaciju i sada ima homonormativnu funkciju. Prajdovi u Istočnoj Evropi imaju jednu veoma specifičnu privilegiju, a to je da možemo, u neku ruku, da sagledamo proces emancipacije u obrnutom smeru i dopremo do korena homofobije i nacionalizma, koji su tako isprepletani sa našim životima i da budemo radikalni koliko god želimo, jer homofobija postoji i vrlo je vidljiva i artikulisana. Sedamdesetih godina je na Zapadu to bilo teže dokazati, zato što gotovo da nisu postojale teorije sposobne da objasne objektivno nasilje i strukturnu homofobiju, tako da su protagonisti zapadne emancipacije morali blisko da sarađuju i sa teorijom i sa praksom. Ono što želim da kažem je da u Istočnoj Evropi imamo uspešne primere sa Zapada i da postoji tendencija da se ni teorija, ni praksa ne koriste na način koji će dovesti do revolucije u našim uslovima življenja. (Ovim se ne zalažem za jednostavni aktivizam i teoriju nastale primenom univerzalnog aršina. Samo se protivim često prisutnom istočnoevropskom cinizmu o zapadnoj homonormativnosti koja je danas uzela maha i koja zaista i postoji u određenim oblicima). Nalazim da je okretanje toleranciji kada se, na primer, radi o šikaniranju pripadnika queer populacije porazno: čini mi se da su socijalni rad i neka vrsta dijaloga sa radikalnim desničarima, neonacistima važniji od militantnog gej pacifizma. Ideologija pacifizma podrazumeva vaš režim bezbednosti. Isto važi i za suočavanje sa radikalnim desničarima. Izgleda da vam je „izbor“ sužen na bezbednost sa ili bez dekoracije političke propagande, čija osnovna funkcija je da primeni afekat Prajda na ljude koji su veoma ljuti.
    Iako mislim da je održavanje ovog događaja od ključne važnosti, kao i da je isto tako važno se razume da je i sama njegova organizacija postala zaseban oblik institucionalnog protesta, s obzirom da je država sabotira na tako istrajan i izopačen način, ne znači da beogradski Prajd treba da postane deo iznuđivačke ideologije tipa: „zar ne možemo svi da se slažemo jedni sa drugima“. Koliko shvatam, ponekad se borba ne vodi čak ni za održavanje samog događaja, već za sve one ljude, bilo da su queer ili straight opredeljenja, koji žele da eliminišu, kako činjenicu da su društveno nevidljivi, tako i postojanje strukturne represije, time što će zatražiti od države da legitimizuje stvar za koju se bore, čime će potkrepiti samu ideju da živite u „društvu“ kao takvom. Ako se ne osigura bezbednost, treba se odreći legitimiteta državne moći i izmeniti režim traženja dozvole. Državna moć ima monopol na našim životima, ali još uvek ne može da ukine neka ustavna prava, kao što je pravo na slobodu okupljanja. Kada država ne dozvoli ostvarivanje nekog takvog prava, stvara se pravni vakuum, na ivici vanrednog stanja, ništa manje opasan od bezbednosnog geta koji smo videli 2010. godine.
    Kakve god da su vaša politika i ideološke premise – a poslednja stvar za koju se zalažem ovde je neki antiideološki razvodnjeni program zajedništva – mislim da treba da postoji način da se suoči sa sledeća dva problema bez posredovanja države: (1) pitanje nasilja nad queer osobama i onima koji im pomažu i (2) pitanje legitimiteta države. Ti problemi su izomorfni. Razumem da je čak i liberalu najširih pogleda teško to da uradi, ali mi se čini da se vaš politički establišment ne pridržava u potpunosti legitimiteta, kada je reč o vašim pravima. Stoga, želim da ograničim svoje razmatranje na sledeće pitanje (pošto ovde ne treba da dajem bilo kakve odgovore ili da ih sugerišem): možete li, za sada, da promenite prioritete, da biste se pozabavili samim problemom legitimiteta države i raskida sa ustavnošću do koga on dovodi? Da li je cena nepostojanja pravog Prajda previsoka, u poređenju sa uslovima u kojima morate da se obraćate državnim organima, iako su se oni samoukinuli, a razlozi samoukidanja su homofobija i populizam, čime su izazvali veoma artikulisanu suspenziju društvenog ugovora? Možete li se suočiti sa pitanjem nasilja i postojanja ultradesničarskih militantnih grupa koje šikaniraju queer osobe tako što ćete odustati od tog događaja, a time i od tako ključnog pitanja vidljivosti tako što ćete odbiti da se odupirete državi? Da li će to biti društvena akcija koja će biti društvena u većoj meri nego sam Prajd? Neće li to odbijanje predstavljati prekid sa programom državnog defetizma? Kratko rečeno, zar ne bi, u sadašnjim okolnostima, neuspeh bio uspeh? Naravno, samo za sada.
    Izgleda mi da je ta strategija države dala nekoliko produktivnih rezultata: prvo, otvorila je nov nepredviđen obrazac vidljivosti, odnosno, jasno je pokazala da srpsko društvo može jedino da shvati (ne da toleriše) seksualne razlike putem obezbeđivanja sekuritizacije. Drugo, to je omogućilo da veoma raširena homofobija protiv koje se borite postane još vidljivija. Dakle, u ovom trenutku, iskustva koja imate iz 2011. i 2012. godine su već uspela da dokažu koliko dezintegrisano i fašističko društvo može biti, ali ovde ne treba izolovati produktivnu snagu državne homofobije. Iz moje perspektive je moguće da zaboravljate to, odnosno, način na koji država iznova proizvodi i podržava netrpeljivost, dok se organizatori bore za obezbeđivanje sekuritizacije Prajda, što predstavlja način traženja priznanja od države. Državno priznanje borbe za nešto ne može biti oslobađajuće ako je svedeno na fetiš. Situacionisti kažu: „U društvu koje ukine avanturu, najveća avantura je ukidanje društva“. Pošto ste možda došli u tu fazu, ne razumem potrebu za daljim posredovanjem države i za društvenim legitimitetom Prajda koji proističe iz njenog posredovanja. Shvatam da su, u svakom slučaju, lični životi i borbe onih među vama koji ne žele da kriju svoje seksualno opredeljenje, važniji od dozvole države koja je već ukinula samu sebe, što predstavlja rušenje institucija, čime je samo pokazala svoju nesposobnost prerušenu u brigu za „bezbednost“. Vaš Prajd je u borbi za priznanje i legitimitet otelo pitanje bezbednosti. Trebalo bi da postoji način da se Prajd preotme od bezbednosti.

    { Stanimir Panajotov } 14:33:38, 10. 05. 2013

    LGBT zajednica u Srbiji

    LGBT zajednica u Srbiji postala je vidljiva u Srbiji naročito tokom i posle usvajanja Zakona o zabrani diskriminacije 2009. godine. Mnogo toga pozitivnog se dogodilo od tada i politička elita više ne može negirati da postoje problemi kao što su nasilje ili diskriminacija. Trenutno se nalazimo u tački gde se u potpunosti negira sloboda okupljanja LGBT zajednice kao jedno fundamentalno ljudsko pravo. Ovo se ne odnosi na ad hoc okupljanja LGBT zajednice za koje niko unapred ne zna, već za unapred najavljeni skup u formi Parade ponosa, kada država dopušta navodnu pripremu nasilja bez ikakve reakcije i odbija da pruži zaštitu učesnicima. Sve se završava formalno zabranom Parade ponosa, a posle tri zabrane postalo je jasno da policija može izaći na kraj sa nasilnim provokatorima, ukoliko za to postoji volja. Umesto volje da se građani zaštite, postoji volja da pretnje fizičkom eliminacijom u slučaju ovakvog okupljanja ostanu nekažnjene.

    Pored uspešnog perioda u unapređivanju zakonodavnog okvira koji se tiče LGBT zajednice, vidljiv je i fenomen osnivanja novih LGBT organizacija i grupa koje sa bave različitim pitanjima koja su od značaja za zajednicu. Iako je ovaj trend važan i pozitivan, on je često od strane nekih predstavnika međunarodne zajednice dočekan kao negativan i pred zajednicu se sada postavlja novi zahtev u smislu punog konsenzusa o prioritetima, koji je u sadašnjim uslovima nemoguće postići. Pored toga, političke partije koje su počele da pridaju pažnju poštovanju ljudskih prava LGBT zajednice, zloupotrebljavaju saradnju sa jednim brojem aktivista, koristeći ih kao potvrdu za svoju navodnu brigu o zajednici. U realnosti, najveći broj partija se zalaže za poštovanje samo nekih od prava ili su deklarativno za poštovanje određenih prava. Naprimer, realnost je da postoji dosta političara koji su spremni da podrže strategije, planove akcije ili različite programske dokumente, ali ne i vidljivost zajednice u javnom prostoru.

    Kao što je potpuno vidljivo unapređivanje zakonodavnog okvira, tako je vidljiv i gotovo nikakav napredak u suzbijanju nasilja i diskriminacije od strane državnih organa. Ovo je posebno važno, imajući u vidu da je i država prepoznala problem i uključila zločin iz mržnje u Krivični zakonik. Nepostojanje napretka se najbolje vidi iz malog broja presuda u kojima su žrtve pripadnici LGBT zajednice a koje se tiču nasilja, pretnji ili diskriminacije. Postupci u ovim slučajevima traju nedopustivo dugo, žrtve se ne tretiraju adekvatno, a presude poništavaju od strane viših sudskih instanci. Umesto hapšenja počinilaca koji u blizini klubova ljude napadaju noževima ili čekićima i dalje se dobijaju odgovori da je istraga u toku, umesto počinilaca koji se suočavaju sa ozbiljnim kaznama i dalje imamo sudske opomene i uslovne osude, a umesto situacije da ulice i porodice budu sigurna mesta na kojima neće biti nasilja, zajednici se nudi “sve samo ne Prajd” ili sklonište za one koji bi da pobegnu od roditelja koji ih odbacuju ili maltretiraju. Umesto povlačenja, zajednici je potrebno da natera državu da uradi ono što mora po standardima ljudskih prava – da iskoreni svako nasilje bez obzira da li dolazi od ekstremističkih grupa, drugova iz klupe ili od drugih članova porodice. Kažnjivost homofobičnog nasilja mora postati realnost života LGBT zajednice u Srbiji i oko ovoga ne sme biti spora u samoj zajednici.

    Velika greška LGBT aktivista u Srbiji je činjenica da često krive društvo umesto državu. Bez obzira na međusobne razlike koje postoje u promišljanju države i njene uloge, trenutno je važno zahtevati potpunu odgovornost države za svaki akt nasilja i diskriminacija jer se država sama obavezala da svoje građane efikasno štiti od ovih akata. Umesto toga, neke organizacije govore o društvu, tačnije o toleranciji, razumevanju i edukaciji što su procesi koji mogu trajati decenijama i koji moraju postojati paralelno sa implementacijom zakona i standarda, a ne alternativno. Država veoma rado prihvata ovakva objašnjenja jer joj to daje alibi da uradi tek ponešto – promeni neki član zakona, donese neku strategiju ili oštro osudi neki napad.

    Svidelo se to nekom ili ne, sloboda okupljanja pripadnika LGBT zajednice je ono gde smo trenutno u poštovanju ljudskih prava. Država mora efikasno štititi ovo pravo svakom, pa i onima koji Prajd žele. Posle Prajda na red će doći Zakon o registrovanim partnerstvima čiji model je već ponuđen i on će postati realnost, bez obzira da li je neko od aktivista za brak ili ne. Čak i da se političke partije opiru ovom zakonu, država će veoma brzo doći u paradoksalnu situaciju. Biće moguće da se parovi iz Srbije venčavaju u drugim državama, a u toku pristupanja EU na red će doći međusobno priznavanje svih dokumenata pa i ovih. Srbija ih može ignorisati sada, ali za nekoliko godina to više neće biti moguće.

    Pripadam onima koji smatraju da u zajednici ne moramo imati potpunu saglasnost o svim pitanjima niti mislim da je to moguće. Međutim, ono što jeste moguće je da omogućimo svakom da veruje u svoje ideje, u ono što želi da radi i u metode koje želi da koristi. Verujem da možemo postići veliki stepen solidarnosti i razumevanja i da na to vredi potrošiti vreme.


    { Goran Miletic } 15:00:21, 10. 05. 2013

    Pozicija Prajda u političkoj sferi Srbije

    Od kako je aktuelizovana tema Prajda ona ne prestaje da intrigira javnost i društveno-političku elitu i da otvara mnoga pitanja na koja ili ne postoje pravi odgovori ili se oni prećutkuju. Iz perspektive nekog ko je vodio proces organizacije Prajda 2010. i bio zadužen za pregovore sa institucijama i bezbednosnu strategiju, želim da se kroz svoje izlaganje posebno osvrnem na poziciju Prajda u političkoj sferi i pokušam da odgovorim na neka od pitanja kao što su: Da li je taj događaj političko pitanje i u kojoj meri? Da li je i koliko za njegovo održavanje važna politička podrška? Da li Prajd „pripada“ samo jednoj organizaciji, jednoj ideologiji, jednom gradu...? Koja je svrha Prajda i da li je on adekvatno sredstvo u borbi za LGBT prava ili je cilj sam po sebi? Da li u procesu organizacije Prajda postoji mesto gde prestaje odgovornost države i počinje odgovornost organizatora?

    * * *
    Gej strejt alijansa (GSA) je nastala imajući u vidu nekoliko ciljeva i procesa, proces evrointegracija (videli smo ga kao šansu za poboljšanje položaja LGBT osoba) a zatim i kao organizacija koja želi da deluje u (real)političkom prostoru i koja okuplja pre svega praktičare a ne teoretičare (što ne znači da ne poznajemo teoriju) te će u tom smislu biti koncipirano i moje današnje izlaganje. Suprotno uvreženom mišljenju da GSA ne podržava Prajd odmah da razbijem tu dilemu, GSA podržava Prajd ali nam je s druge strane veoma važno šta su zaista ciljevi i strategije tog Prajda i zaista mislim da svi imamo pravo da se ne slažemo i da preispitujemo tu temu.
    - Kao primer navešću emisiju jednog londonskog radija u kojoj sam učestvovala pred Prajd 2011, gde se postavilo pitanje da li je Prajd pravo sredstvo u borbi za LGBT prava i gde su inostrani učesnici, na moje iznenađenje, najnormalnije raspravljali o tome. Kod nas su se stvari nažalost poprilično zaoštrile oko te teme, tako da je dominantan diskurs „Prajd ili smrt“ tj. svi oni koji postave iole nepopularno pitanje u pogledu Prajda se automatski proglašavaju njegovim protivnicima a Prajd polako dobija formu nečega što je prilično isključiv događaj koji ima samo jednu istinu.
    - Međutim, to pitanje polako kreće da se diskutuje, kao što stoji u najavi ove debate. O tome smo pričali u okviru Kvir studija, u CZKD a zahvaljujem se Rexu i organizatorima ove debate što su nam omogućili da o tome i danas diskutujemo.
    - Naravno, pored ograničenog vremena i širine teme sigurna sam da neću uspeti da kažem sve što mislim tj. da naširoko elaboriram, te sam za danas izdvojila nekoliko tačaka i najiskrenije se nadam da ćemo o njima i o još puno drugih tema imati prilike da još debatujemo.
    - Počela bih od jednog pitanja koje sam postavila i u svom sižeu a to je da li Prajd pripada samo jednoj ideologiji? Nekako je prirodno da se pitanje LGBT prava pripisuje levici, a razloge za to možemo tražiti i u samoj ideologiji i u istorijskom kontekstu i globalnom razvoju LGBT pokreta. Međutim da li to mora da bude tako i u današnjem, neki kažu postideološkom društvu, imajući u vidu tehnološke i druge napretke ostvarene u poslednjih 20ak godina. Mišljenja sam da LGBT pitanje ne mora i ne treba da bude ekskluzivno vezano za levicu (bilo ona radikalna ili umerenija) već da ono, ili barem određena potpitanja iz tog korpusa, može da nađe svoj put i podršku i u drugim ideologijama, čak i onim konzervativnijim. Mnogo je primera za to, evo poslednji je iz Velike Britanije gde torijevska vlada uvodi zakon o gej brakovima.
    - Kada je pripremana ova debata na primer, u razgovorima sa Nebojšom postavilo se pitanje jačanje desnice i šta treba da bude odgovor levice, pod tim podrazumevajući ovaj sastav ljudi ovde. Ja nisam levičarka, već sebe određujem kao liberalku (ne u LDP smislu) i zaista mislim da ne moram da se bavim LGBT pravima na način na koji to rade levičari ali mislim da svakako možemo da nađemo zajednički sadržalac za delovanje. Uostalom GSA okuplja ljude različitih političkih opredeljenja, i levičare i liberale i ponekog konzervativca te se mi trudimo da ne budemo ideološki „ostrašćeni“ već da definišemo interese LGBT populacije slušajući ljude različitih stavova i da za neku aktivnost dobijemo što veću podršku u političkoj sferi bez obzira na ideološki predznak. Danas se tako mnogo govori o različitostima koje naravno postoje po raznim ličnim svojstvima i tako mnogo se govori o tome kako pomiriti te razlike. Moj stav je da smo mi svi mnogo više isti nego različiti i da je pravi put da promovišemo ono što nam je zajedničko naravno ne negirajući postojeće razlike. Cilj GSA i moj lični u našem delovanju možda može najbolje da se opiše kroz rečenicu koju je nedavno izgovorio hrvatski premijer Milanović „nije nam cilj da živimo jedni pored drugih već jedni sa drugima“.
    - U tom smislu treba posmatrati i ono što smo radili 2010. godine po pitanju organizacije Prajda i što radimo danas po drugim pitanjima. Naprosto tražimo i pravimo što širi konsenzus i oko Prajda i oko drugih pitanja vezanih za LGBT prava jer smatramo da se na taj način smanjuje polarizacija u društvu i marginalizuju ekstremni protivnici LGBT prava.
    - Od onih sam koji smatraju da je sve politika. Takođe smatram da je pitanje ljudskih prava i LGBT prava političko pitanje i vrlo zastupam tezu da je naš posao kao LGBT pokreta da ga što duže zadržimo na društveno-političkoj agendi, naravno to se ne odnosi samo na Prajd, a za to je potrebna politička podrška, tj. da političke partije i državne institucije u svoje agende uključe pitanje LGBT prava, da pošalju jasne afirmativne poruke i da na taj način deluju na društvo.
    - Da bi se to desilo potrebna nam je najpre politička volja i adekvatan pravni okvir. Srbija ima adekvatan pravni okvir za borbu protiv nasilja i diskriminacije, usvajanjem zločina iz mržnje taj okvir je manje-više zaokružen. Na žalost postoji generalno veliki problem sa implementacijom pa je tako paradoksalno u Srbiji potrebna politička volja i za njihovu implementaciju, posebno za tzv. osetljiva pitanja kao što su LGBT prava.
    - Iako pojam politička volja nema usaglašenu definiciju u svom radu najčešće koristim sledeću „politička volja je posvećenost učesnika u nekom političkom procesu da preduzimaju akcije za postizanje ciljeva i obezbeđuju održivost ovih akcija tokom vremena“. Problem je u tome što je naša realnost da moramo da se bavimo ne samo zadobijanjem već konstantno i očuvanjem stečene podrške i saveznika, bez obzira što oni ponekad nisu savršeni saveznici kakve mi priželjkujemo. To je moguće i to je pokazano 2010. godine.
    - Postoji dva legitimna načina da se organizuje parada o čemu sam već pisala. Takođe sam iznela tezu da je po meni bolje da se taj proces radi tako što će se obezbediti što veća politička podrška. S druge strane, volela bih da smo u fazi kada je potrebno samo prijaviti skup i doći u zakazano vreme i mesto ali nismo još, pre svega zbog bezbednosnih rizika i neophodnosti da taj skup čuvaju velike policijske snage.
    - Tu dolazimo do jednog pitanja koje je vrlo važno a to je uloga države. Neki od vas da tako kažem ne priznaju državu i njene institucije i sve što se oko procesa organizacije parade radi u dogovoru sa državom proglašavaju državnim prajdom, pink washing-om, itd. Ja se naravno ne slažem sa tim jer smatram da su institucije neophodne da bi se prajd u ovakvoj Srbiji desio kao i da je jedan od ciljeva prajda da se institucije nateraju da rade svoj posao a ne da se iznova pokazuje kako ga ne rade. Ta teza o pokazivanju inače može da pije vodu za jedan Prajd ili dva tj. kao podloga da se nešto uradi, ali ne sme da bude jedini cilj. Uostalom, mi kao pokret ne možemo da sebi dozvolimo da nam prajd bude sam po sebi cilj već da se on koncipira tako da pomera stvari a ne da zamrzava postojeće stanje ili ga vraća unazad.

    { Mirjana Bogdanović } 15:04:53, 10. 05. 2013

    Roba iz uvoza

    Utisci sa tribine "Parada i politika", Kulturni centar Rex, 26. II 2013.

    (neautorizovani prevod)
    Tipologija parade se drastično menja. Paradne plime koje preplave Europu svakog leta, na svojim istočnim obalama izbacuju krhotine nasilja, dok na Zapadu marširaju u korist “ružičaste” ekonomije. Još jedna komercijalna iluzija jednakosti. Američka i većina evropskih parada su bez jasnih političkih poruka, tek zahtevi za građansku ravnopravnost, prava pojedinca; njihove agende ispunjene su konzervativnim prioritetima, kao što su istopolni brakovi i usvajanje. Postale su prost produžetak čiste porodične politike i pseudoliberalnog bezizlaza, monogamnog tipa. Na Istoku, gde su nove dobro organizovane parade - priča je agresivna, lete molotovljevi kokteli, boce, kamenje, cigle, granitne kocke, petarde. Psovke i krv. Okupljaju se klerikalci i neonacisti. Specijalna policija, suzavac i vodeni topovi.
    Dileme i diskursi koji okružuju, ili bolje rečeno uklešćuju i guše ideju Parade su višestruki i kao takvi su izneseni na čistinu na dobro posećenom razgovoru u Kulturnom centru Rex. Ključna petlja ili zamka u koju se rasprave uhvate je pitanje “Parada da ili ne?”, kao večno propitivanje duha Parade, optužbe za separatizam i getoizaciju. Ovaj neoliberalni, dušebrižnički skepticizam se lako izrodi u hipotezu o političkom formatu parade, i veru da zbog neke "prirode simbioze" paraderstvo više pripada levičarskoj politici. A levičarske politike su, istorijski gledano, polno-fobične, salonsko-moralizatorske, i ništa više savezničke od klerikalno zatucanih desničarskih. Integracija manjina i savez sa strejtašima uvek dovodi do konsenzusa, čija je cena asimilacija slabijih. Parade su politički formatirane i diktirane kanonom "normalizacije" demokratskog društva, što je najveći blef. Stoga je paradni slogan "Ljubav, vera, nada" puko populistički pucanj u prazno, ne dovodi do prihvaćanja različitosti, a ideja socijalne distance prema ekstremnoj desnici je utopijska.
    Sledeća zamka je reprezentativnost organizatora parade, njihova legitimnost i opasnost od privatizacije teme. Ko sme i ko može da organizuje paradu. Recikliranje rasprave u stilu čija je parada a koga poslati u aktivističku penziju. Da li je LGBT zajednica u Srbiji, ili bilo gde drugo, adekvatno reprezentovana u praksi parade, i ako nije, da li se onda parada ne sme dogoditi? Nagađati da li homo zajednica razume, uviđa i prihvata paradu, homo pokret i njegove emancipatorske zahteve, je isti kao da pitate da li ljudi koji idu na izbore razumeju demokratiju. Sledi sumnja da li je parada pravi oblik LGBT aktivizma, ali nije uopšte jedina na vidiku, tu su naravno i istopolni brakovi.
    Zamka institucionalizacije parade - parade kao projektne aktivnosti, prikupljanje sredstava i marketing – je birokratska priča profesionalizacije prajd aktivizma i vladavine od spolja definisanih sadržinskih okvira. Tu već nisu više grass-root činioci oni koji određuju sadržaj, već financijski kumovi. Finansijeri ne znaju situaciju na terenu, očekuju da je sve u skladu s propisima. Stoga, kada osetite oklevanje da li manifestaciju prijaviti policiji ili ne, to nije samo tehničko pitanje.

    Parada je, izvorno, obeležavanje čina otpora, otpora na policijske racije na dan 28. juna 1969. u njujorškom Stonewall Inn (manje je poznato da je borbu pokrenula lezbejka), otpora nasilju policije nad homoseksualcima i trans-zajednicom. Pobunjenici u Stonewall nisu lupali svoje glave pitanjima da li nekoga zastupaju, da li je zastupljenost proporcionalna, šta njihov otpor znači široj javnosti, i da li njihov sistem odlučivanja demokratičan. Opcija je bila samo otpor policijskoj represiji - da ili ne.
    Parada nije zabavno-muzički događaj sa duginim zastavama i šarenim balonima. Apolitična, hedonistička parada globalnog belog Zapada nema blage veze sa istorijskim počecima. Početna faza paradiranja bila je oslobađajući čin emancipatorske prirode, zajednički coming out.
    Čini se da sve ove dileme i diskursi ne otvaraju dijalog ili nove vidike, već služe u druge svrhe - kao diskurzivna pirotehnika za specijalne efekte. Deluju kao dimne zavese, kao kamuflaža, koja maskira, zamagljuje i skreće pogled sa stvarnih egzistencijalnih problema lezbejki, homoseksualaca i trans osoba. Pravi problem za homoseksualce i lezbejke nije pitanje parade ponosa, već egzistencijalni problemi: sve veća socijalna nejednakost, diskriminacija, isključivanje, siromaštvo, klasne razlike, režim azila, neuređen pravni status seksualnih manjina, što dovodi do povećane ranjivosti manjina, bivanje drugorazrednim građanima i građankama, seksualni aparthejd i deficit građanskih prava GLBT. Pravi problem su sukobi u samoj homo zajednici, u LGBT aktivizmu, koji je danas obeležen rasizmom, ejdžizmom, body-fašizmom, gej patrijarhatom, homokonzervativizmom, homonacionalizmom, pozicioniranjem u kompromis većine i lojalnost kretanju političkih elita.
    Rexova tribina je dovela do niza vitalnih poenti, mogle su se viditi sličnosti sa slovenačkom scenom, ali i razlike. Obema scenama je zajednička opcija strategije izolacije, odnosno odbacivanja političkih saveza kao odgovor na hipokrizuju politike. U Ljubljani tako, u 2012. godini po prvi put na paradu nisu pozvani političari. Feminističke solidarnosti sa lezbejskim pokretom, tako karakteristične za Srbiju, u Sloveniji danas skoro da nema, osim u iznimno retkim situacijama. Međutim, feminizam, osobito akademski, naklonjen je gej muškaracima, stara priča feghegovstva. Zajednička tema Srbije i Slovenije je marginalizacija lezbejki. Aktivistkinja iz Novog Sada, ističe grafitiranje u Jagodini kao pravi prajd iz lezbejske perspektive, zahteve za decentralizaciju i demaskulinizaciju pokreta i parade. Zajedničko Srbiji i Sloveniji je godina prve parade - 2001. Prva parada u Ljubljani je gotovo preko noći, bez pompe i bez finansija izvela homoseksualni komad Ureda za intervencije BUZI - kao protestnu akciju "Obilaznica pored netolerancije." Samo ta se tako računa kao prva. A tišina posle prve, krvavo zatrte parade u Beogradu, i novo brojanje koje počinje tek sa paradom 2010, podseća na brisanje istorije. Čini se da za one koji su u Srbiji gradili aktivizam na današnjim paradama nema mesta.
    ***
    Iako javno, jasno i glasno imenovanje stvari nosi političku poruku, karnevalski kontekst i fetišizacija parade depolitizuju i neutraliziraju političke zahtjeve. Parada kao automatizam, kao ideološka transplantacija, može biti tek grupna terapija s malo katarze. Bez težnje ka revolucionalizaciji društvenih uslova otvara prostor za napad, konflikt, predatorski kapitalizam.

    { Tatjana Greif } 15:06:26, 10. 05. 2013

    Prajd? Da, ali kakav i čiji?

    Apstrakt: Nedavna poruka Evropske komisije o tome da se insistira na održavanju Parade ponosa otvara nekoliko pitanja. Prvo, ko treba da bude nosilac realizacije Prajda, da li Beograd, Brisel ili sama domaća "LGBT zajednica". Takođe, postavlja se pitanje kakav Prajd želi upravo ovaj treći akter i da li ga, pre svega, uopšte i želi, što je ključna legitimacija takve vrste protesta -- ukoliko je većinsko mišljenje zajednice da ga ne treba držati, postavlja se pitanje ko ima prava da se bori za određena prava kolektivnog karaktera koja utiču na celu zajednicu koja taj smer akcije ne podržava. Konačno, da li Prajd uopšte treba da se zove tako tj. kako ga političko-simbolički koncipirati da bi se izbegao "pink washing" i homonacionalizam tj. da on ne bi naprosto bio sam partikularna akcija u okviru neoliberalne paradigme na koju pristaje i reprodukuje.

    Teze:
    I Jedna od ključnih tema – priča o nosiocu Prajda. Ona se pojavljuje važnom zbog toga što on, kao politički događaj, u Srbiji još uvek prvorazredni, uvek-već uključuje i druge političke faktore, od lokalnih, preko državnih do međunarodnih, i čini se da svako od njih pokušava da ga iskoristi za realizaciju sopstvenih interesa. Tako, lokalne organizacije ga vide kao sredstvo za ostvarenje „gej emancipacije“, zvanični Beograd pokušava da, s jedne strane, pošalje poruku evro-atlantskoj sferi da je liberalan i da poštuje „gej prava“, dok s druge strane pokušava da se na lokalnoj političkoj sceni pozicionira, računajući na konzervativnost, kao onaj koji ima snage da zabrani taj „zapadni antisrpski uvoz“, kako se on često karakteriše na desnici. Konačno, čini se da Brisel i Vašington to koriste kao sredstvo pritiska na Beograd po principu trampe – možete da zabranite Prajd, ali neke ustupke oko npr. Kosova morate da ispunite. Setimo se samo saopštenja zvaničnog Brisela pred poslednji neodržani Prajd koje kaže da se manifestacija podržava, ali da i bez nje je otvoren put kao EU.
    Međutim, gde su u svemu tome „krajnji korisnici“ tj. sama tzv. LGBT zajednica? Trenutne organizacije teško da je reprezentuju u smislu demokratske legitimacije kakvi su izbori – pre je reč o malim inicijativama koje deluju u okviru ideologije ljudskih prava i nemaju previše veze sa bazom. Ovde se javlja problem kolektivnih prava tj. prava koja se odnose na jedan deo građanki i građana određene političke zajednice. Npr. pravo na istopolni brak utiče na sve njene pripadnike/ce, ali nije jasno da li one i oni podržavaju uopšte takav smer političkog aktivizma? Prajd u Berlinu – tzv. LOVE PARADE, legitimiše milion prisutnih, ali ko legitimiše Prajd u ovom kontekstu? Ovako, gubeći vezu sa bazom, Prajd postaje „preuzet“ od navedena tri aktera i ne vodi računa o željama same zajednice za koju navodno radi.
    Ali, reći će neko, šta ako je ta zajednica (auto)homofobična i ne želi nikakvu emancipaciju? Onda, očigledno, treba razvijati upravo vezu između organizacija i zajednice koje treba da taj problem postepeno artikulišu i reše tako što će dobiti legitimaciju za određene akcije – čini se da većina ne podržava Prajd (jer donosi mogućnost nasilja), što ne znači da ne podržava neki drugi vid aktivnosti.
    Iz ove perspektive, održani Prajd 2010. može se čitati kao svojevrstan pink washing, tj. pokušaj da se, podrškom Prajdu, maskiraju druge diskriminatorne politike, npr. raseljavanje Roma, što je vidljivo iz stavova aktuelnog gradonačelnika Đilasa, koji je bio protiv održavanja te manifestacije, ali je ipak nije zabranio, da bi zatim nelegalno i nasilno preselio romsku populaciju, prikrivajući rasizam podrškom „LGBT“ pravima i sarađujući sa pojedinim organizacijama u ovom kontekstu, tvrdeći kako on, iako se lično ne slaže sa pojedinim formama javnih manifestacija, ipak podržava ljudska prava u celini. (Važno je primetiti da ni jedna LGBT organizacija nije ustala protiv politike Đilasa prema Romima.)
    Sličan je slučaj i Ivice Dačića, kada on održavanje Prajda 2010 koristi kao dokaz sopstvene nehomofobije tj. homoafirmativnosti, zabranjujući pri tome dva naredna, a koristeći jedan održani da pokaže da se poštuju „evropske vrednosti“ kada se za to steknu uslovi tj. kada nema „bezbednosnih“ prepreka. Dačić je takođe više puta naglasio da je njihov član Boris Milićević, javno deklarisani gej-aktivista, što je bio još jedan dokaz u prilog „liberalnosti“ SPS-a koja opet može pasti na ispitu Prajda, ali se tom činjenicom „gej članstva“ takođe „prati“ pred LGBT populacijom, kao što zabranjivanjem Prajda može da se dodvorava većinski homofobičnom glasačkom telu.)
    II Prajd je dominantno interpeliran ideologijom ljudskih prava. To je neupitna osnova sa koje on polazi, dok njegovi predstavnici i predstavnice ponavljaju u javnosti tu magičnu formulu koja bi olovo diskriminacije trebalo da alhemijski pretvori u zlato tolerancije. Šta je tu problem?
    Ako se podsetimo npr. 17. tačke Deklaracije o pravima čoveka i građanina s kraja XVIII veka: „Svojina je nepovredivo i sveto pravo, niko ne može biti lišen privatne upotrebe, sem kada je to javna potreba zabeležena u zakonu, i pod uslovom sadašnje i pređašnje odštete.“, koja se nešto izmenjena pojavljuje i u Univerzalnoj deklaraciji ljudskih prava. Na prvi pogled, nema ničeg spornog u tome – pravo svojine i zaštite svojine daje se svima ravnopravno. Međutim, kada se taj zahtev konkretizuje tj. unese u stvarni klasni društveni sistem, on zapravo štiti one koji imaju više svojine i održava klasni poredak tj. učvršćuje i održava klasnu diskriminaciju, čineći da jaz između bogatih i siromašnih nastavlja da postoji. Ukoliko uzmemo i neke druge primere, kao pravo na slobodu kretanja ili obrazovanja, uviđamo da se ona ne mogu ostvariti bez odgovarajuće materijalne pozadine tj. da ljudska prava zapravo predstavljaju buržoaska prava, prava kojima može da se služi isključivo vladajuća klasa, te da pravni sistem, u koji su ti principi uneseni, zapravo omogućava održavanje neravnopravnosti i diskriminacije. U tom kontekstu, ljudska prava izneveravaju svoju pretpostavljenu univerzalnost i postaju instrument eksploatacije u rukama vladajuće klase, što je uostalom i funkcija države, kao one koja štiti poredak, a prema čijoj egzistenciji Prajd ne zauzima radikalno-kritičku poziciju, već je priznaje, kritikujući je samo u pojedinim aspektima koje treba doterati, ali ne kao istorijsko-klasnu celinu.
    Nedostatak „klasne svesti“ vidljiv je u nedostatku bilo kakve refleksije na klasno pitanje npr. zahtevima koje Prajd postavlja 2012, kao i odnosu čelnih ljudi Prajda prema socijalnim zahtevima npr. malinara ili vojnih rezervista, dakle uglavnom lumpen-proletarijata/prekarijata, koji se ili isključuju iz Prajd paradigme – „mi sa tim nemamo nikakve veze“, ili se oni sa skepsom posmatraju kao potencijalni uzurpatori samog Prajda, neka vrsta „instruiranih“ subverzivaca. Ne postoji nikakav pokušaj da se ovi protesti povežu – iako je recimo pravo na slobodu kretanja ugroženo i malinarima i potencijalnim učesnicima Prajda – već pre da se napravi distanca, da se, dakle, ovi protesti partikularizuju u okviru politike identiteta, gde se ne vidi veza između klasnog položaja i manjinske seksualnosti, jer pripadnike LGBT zajednice upravo socijalna potčinjenost onemogućava da ostvarite svoja „identitetska prava“ – npr. ako ste gej i siromašni, kako da ostvarite seksualni odnos sa nekim ko je daleko ili nema, kao ni vi, čak ni „sopstvenu sobu“ (Virdžinija Vulf).
    III Konačno, uzevši prethodno u obzir, Prajd nastavlja da bude partikularistička manifestacija koja reprodukuje klasnu razliku, uklapajući se u aktuelni neoliberalni projekat. To nije nužno tako, naime to je politički izbor koji može biti i drugačiji. I može početi od preispitivanja samog imena – da li zaista ima mesta za PARADU, što dodaje – u kontekstu ozbiljne manifestacije koja ističe svoje političke zahteve – karnevalski prizvuk, što manifestuje tendenciju da se, s jedne strane, dođe do velikog skupa poput onog u Rio de Žaneiru, što mi se čini problematičnim jer implicira depolitizaciju, ali i komercijalizaciju čitave manifestacije po ugledu na Prajd u zapadnoj planetarnoj sferi i uklapanje u tokove kapitalističke privrede. Reč PARADA jeste istorijska referenca na pobunu u Stonewall-u, ali da li je danas, u kontekstu Srbije, ona adekvatna i uopšte poželjna? Čini se da nije, jer ni sama ta veza u javnosti nije jasna, a perspektiva Parade, ovako skicirana, predstavlja reakcionarnu kretnju, jer falsifikuje upravo ideološko-političku referencu na zbivanja u Njujorku 70-ih, gde se tražilo i rasno i klasno oslobađanje, gde su se pisali tekstovi protiv braka i porodice, konzervativnih i patrijarhalnih institucija, koje Prajd još uvek ne zastupa eksplicitno javno, ali zastupa na nivou implicitnog nastavka političkog projekta, uklapajući se tako u homonacionalizam.
    Ovo je vidljivo u još jednom aspektu Prajda od 2011. i 2012. godine, a to su sami slogani Prajda i politička implikacija istih. Naime, prvi je koristio odredbu NORMALNO tj. pokušao je da mainstreamizuje i normalizuje homo/trans/biseksualnost ukidajući im potencijalnu političku subverzivnost margine i revolucionarnost zarad uklapanja u aktuelni poredak. (Nasuprot tome, možemo reći, u duhu Pazolinijeve brilijantne maksime: nedopustivo je biti tolerisan.) Parola sledeće godine bila je nastavak u tom smeru i korak dalje. Naime, „LJUBAV, VERA, NADA“, slogan preuzet iz hrišćanskog diskursa mogao se čitati i kao provokacija većinskom pravoslavnom stanovništvu – što je, čini se, u širem kontekstu odustajanja od subverzije dosta čudan potez, jer odjednom vuče na drugu stranu. Ja bih ovo čitanje ostavio otvorenim, ali mi se čini da je drugačije čitanje daleko utemeljenije – ovo je pokušaj Prajda da podiđe dominantnom vrednosnom sistemu i da pozove one većinske subjekte koji se u njemu pronalaze da sami primene to pravilo, tj. da vole bližnje svoje, „gejeve i lezbejke“, u ovom konkretnom slučaju.
    Vidimo dakle, da se od homonormativizacije 2011. krećemo ka još većem društvenom uklapanju u dominantni moralni sistem 2012. godine, odnosno da Prajd počinje da, posredstvom homonacionalizma reprodukuje nacionalizam, identifikujući se sa parolom koja očigledno stoji na političkoj desnici – opet, apstraktno postavljena NE, ali konkretno uneta u politički prostor, ovde i sada, DA – i kojom pokušava da dobije političke poene. Stoga, možemo zaključiti, ovako postavljen Prajd predstavlja presek dve ideologije – globalnog neoliberalizma i lokalnog nacionalizma, čineći ga tako manifestacijom političke desnice.
    Konačno: „Uvek postoji imperijalna trijada. Prvo je vojska koja osvaja. Drugi su trgovci koji otvaraju tržišta. Treći su misionari koji preobraćaju.“ kaže Alen Badiju u tekstu „Rat protiv Srbije“. Prajd predstavlja ovu treću instancu, koja je u Srbiji usledila nakon prve dve – normalizaciju potencijalnih subverzivnih politika „nenormalnih“ i uklapanje u aktuelni političko-ekonomski sistem u okviru evro-atlantskih integracija.

    { Dušan Maljković } 15:07:43, 10. 05. 2013

    (osvrt na temu i debatu )

    Jedan od pokazatelja funkcionisanja društveno socijalne svesti o svom okruženju je takođe i sposobnost da se snalazimo u prihvatanju, razumevanju i dijalogu sa različitostima oko nas. Getom nazivamo uglavnom manje skupine ljudi koje se, zbog načina života tj. egzistencije i u određenim životnim okolnostima, kreću i komuniciraju u vrlo ograničenom personalnom okruženju i društvenom prostoru. Ako uzmemo za činjenicu da lgbt populacija i njoj podržavajuće individue i grupe, uglavnom egzistiraju poput geta imaćemo čime da se bavimo u jednom razumljivom i obrazloživom kontekstu. Oni koji su u getu imaju svoje rane, strahove i otpor u odnosu na većinsko mišljenje tj. sistemski kreirano mišljenje od strane državnih mehanizama za kontrolu naroda koji u njoj živi. Zatvorena vrata, zabrane, odbacivanje, poniženje, nasilje, nisko vrednovanje određenih ljudskih života i moć nad drugima (recimo nad onima koji čine geto) su svuda u svetu poznate jer ih je čovek stvorio. U mnogim zemljama sveta različita seksualna orijentacija od heteroseksualne se kažnjava smrtnom kaznom ili se nasilje ka seksualno različitim osobama podstiče drugim nehumanim načinima. I to postaje javno odobren manifest u vidu verbalnog ili fizičkog nasilja. Društva poput onih u kojima živimo u Srbiji, specifično na osnovu svojih mogućnosti, takođe sprovodi torturu, nasilje, povređivanje, zastrašivanje i ponižavanje neheteroseksualnih osoba. Mi to jednostavno zovemo: društvena homofobija. Ispod tog imenovanog zločinačkog stila ophođenja prema lgbt populaciji nalaze se različiti motivatori za separatističko življenje neheteroseksualnog života i mi počinjemo da stvaramo svoja privremena ili permanentna geta. Prostorije naših organizacija, sigurna mesta koja nalazimo, prostori za žurke i okupljanja, kolektivni životi (lgbt cimerisanje, komune, zajednice). U otporu i kreiranju javnih i privatnih prostora neki od nas uspeju sebe "izvući" iz pojedinih situacija rizičnog, skrivenog i nesigurnog bitisanja tako što krenemo putevima borbe za opšta ljudska prava svih različitosti, pa vremenom kreiramo sopstvene organizacije, inicijative i načine borbe za svoja prava. Mi takvi nazivamo se aktivistkinjama i aktivistima. Ono šta ponesemo iz homofobičnog i nasilnog okruženja u svojim telima i psihama najčešće nas vodi u te individualne ili grupne borbe. Sa takvima sobom mi se borimo i za druge, za one koji još nisu ili nikako ne mogu oguliti sa sebe mržnju i gnev drugih. Ali mi ne nosimo njihova iskustva u našem psihofizičkom stanju i ne nosimo njihove potrebe za getom. Kada se sastanemo svi različiti u lgbt aktivizmu i trebamo istupiti za jednu generalnu i opštu potrebu vidljivosti tipa: Parada Ponosa, mi se istovremeno adaptiramo jedni na druge, pregovaramo i demantujemo unutar teme. Obzirom da smo svi zajedno neiskusni u prakticiranju sopstvenih prava i sloboda, često odustajemo ili se povlačimo iz mogućnosti da se ujedinjeni oko svoje egzistencije pobunimo. Neki od nas bi igrali i pevali, neki bi samo slali poruke državnim mehanizmima, neki bi dali srce na dlanu samo da nas državni mehanizmi prihvate ili zaštite, neki bi ćutali i gradili svoje kule od karata, neki bi edukovali i čekali hronološki razvoj nacije, neki bi protestvovali i ispljunuli svo nasilje u lice onima koji ga produkuju a neki bi svu nepravdu najradije išli da "drukaju" velikoj mami u Brisel. I svi bi se jednako osećali učinkovitim. To smo mi aktivisti i aktivistkinje. I tu još neko vreme neće biti lako ujediniti se na temu parade ponosa. Ali će biti mogućnosti da udruženim mehanizmima stvorimo bolju platformu za taj divan dan, kada trebamo misliti samo na snagu koju imamo, ljubav koju osećamo i na slobodu koju iznad svega trebamo.
    Nadasve aktivističkog bitisanja u ime lgbt prava postoji većinski lgbt svet koji nas treba i ne treba, želi i ne želi, voli i ne voli. U tom svetu ih roditelji premlaćuju, kolege pljuju u lice, komšije im ulaze u privatnost, u školama ih maltretiraju i vršnjaci i nastavno osoblje, na ulici im je život manje vredan od goluba il’ vrabca... bez obzira na naše udobne aktivističke pozicije, brdo kontakata kojima se obraćamo kada smo ugroženi, bez obzira na herojstvo koje puštamo da nas imenuje kada se javno pokazujemo ili govorimo, bez obzira na sve to - mi nismo slobodni dok ne mislimo kako je drugima. A tako kako je drugima je puka istina o mogućnostima održavanja gej parade kao veselog i bezbrižnog event-a.

    Velika i kompleksna je ovo tema. Trebamo još vremena da bi se neka čvrsta zajednička akcija napravila. I da, treba razgovarati. Bilo je zanimljivo i korisno u Rex-u. Još toga trebamo. Kada izađemo da šetamo toga dana ne treba niko iz lgbt sveta da nam zavidi već da stane uz nas - ukoliko zaista mi stojimo uz njih. I tu je geto neosporan. Ako na paradu "izlazimo" kao kad izlazimo bilo gde iz svojih kuća (u kupovinu, na posao, u provod), onda nek se peva, igra, skače. Ali ako izlazimo iz geta da bismo pod rizikom rekli da postojimo, koristeći format "mirna šetnja" onda to nije običan izlazak iz kuće jer se paradom borimo za pripadanje i prihvaćenost u javnom tj. svakodnevnom životu.

    { Biljana Stankovic Lori } 15:09:44, 10. 05. 2013