Sociološki konteksti nastanka fašizma

26. 10. 2018

Predavanje Ilije Malovića u okviru seminara KONTEKSTI nastanka fašizma

Svaka vrsta ozbiljnog razgovora, naučnog tretiranja ili pokušaja objašnjenja pokreta, političke prakse, ideologije i svetonazora koji stoje iza termina fašizam više je nego dobro došla u nasoj sredini. Kao i u svim zemljama Evrope poslednjih dvadeset godina su bile jako bitne za ponovno oživljavanje ove teme među sociolozima, istoričarima, pravnicima, ekonomistima. Problem sa kojim se suočavaju ozbiljna, na naučnim činjenicama zasnovana istraživanja fašizma, a što je ujedno i jedan od osnovnih motivišućih faktora za bavljenje ovom temom, jeste sveprisutna relativizacija i banalizacija fašizma i njemu sličnih pokreta i ideja. Ta relativizacija kreće pre svega od želje da se na ovako slojevit društveni fenomen daju jednostavni i na prvi mah razumljivi odgovori. Jako je popularan personalistički odnos prema ovom pokretu, pa se često čuje da se fašizam poistovećuje sa biografijama njegovih najeksponiranijih protagonista. Fašizam se pojednostavljuje, svodi na Hitlerovu bolesnu psihu, njegov seksualni život, a kao presudni uticaj na nastanak pokreta navodi se literatura koju je čitao ili njegovo ratno iskustvo.  Mogu se čuti i teze da svega toga ne bi bilo da je Hitler postao slikar ili da ga otac nije tukao. Slično je i sa Musolinijem ili nekim od drugih istaknutih ličnosti pokreta. Ovde se zanemaruje najbitnija činjenica, a to je da se uzroci nastanka jednog ideološkog aparata ne daju svesti na jednu ličnost, da je uticaj vođe bio izvršen preko hijerarhijske strukture izvršne vlasti i da je pokret podržan tokom svog razvitka od, više ili manje širokih, narodnih masa. Takođe, veliki je problem ukoliko se fašizam svede na nemačko i italijansko iskustvo, a ne posmatra kao opšte evropski društveni fenomen. U tom slučaju prenaglašavaju se lokalne društvene prilike, koje su u više  navrata  pomogle razvoju pokreta, ali ih ne smemo smatrati presudnim. Jako je bitno da se kod nastanka fašizma posmatraju trajniji i dublji društveno-ekonomski interesi različitih grupa/klasa/slojeva stanovništva i da se tako pokuša razumeti njegov društveni smisao i politički sadržaj.

Pored ovoga, krajem 80-ih godina, sa padom kumunizma, u mnogim evropskim državama narasta nacionalizam, a drastično slabi kritičnost prema fašizmu i njegovim protagonistima. Pokreću se postupci za rehabilizaciju lokalnih fašista, pre svega u zemljama Istočne Evrope, stvaraju se mitovi o njima, njihovim pokretima, a sve se to pravda njihovom upornom borbom protiv komunizma, po takvim političkim subjektima na vlasti - još gore totalitarne ideologije. Takođe, kao razlog za rehabilitaciju navode se i populistički zahtevi za nacionalnim pomirenjem.

Osim toga, i među samim naučnicima postoji pluralizam teorija koje nastoje da dokuče kako je jedan ovakav pokret nastao, razvio se, a u nekim zemljama i vladao više decenija. Sociologija je dobar primer za to. Naime, još od prvih tekstova i predavanja o fašizmu moglo se primetiti da se autori različitih ideoloških usmerenja teško mogu složiti oko ključnih pitanja, a to su suština ovog pokreta, istorijske okolnosti koje su ga porodile, društvene snage koje su mu omogućile napredovanje. Ovo neslaganje nije samo proizvod ideološke i političke različitosti među sociolozima, već i činjenice da je fašizam od svog nastanka pokušao da u okviru pokreta integriše različite socijalne grupe, pa je fašistička ideologija uporno izbegavala da da konkretne odgovore kakve mere, političke, ekonomske, kulturne, nastoji da primeni radi rešavanja najbitnijih društvenih problema tog doba, već je bila kontaminirana opštim mestima, prizemnom demagogijom, kao i parolama koje ništa ne znače, a svako se mogao sa njima identifikovati. Sam Musolini je jednom izjavio kako fašizam nema nikavu unapred sročenu doktrinu, već je doktrina delovanje i konkretan čin. Ovo je još jedan od razloga zbog čega u sociologiji postoji pravo more teorija o nastanku fašizma.

Uvek treba početi odgovorom na pitanje, šta je to fašizam. Ovo pitanje je posebno aktuelno u današnje vreme gde postoji svojevrsna inflacija upotrebe ovog termina.

Da bi se govorilo o fašizmu moraju postojati idejne pretpostavke i specifični pogledi na društvo. Ernest Nolte upozorava da mora postojati „fašistički minimum" bez koga je reč fašizam bez smisla. Kao polaznu definiciju fašizma uzećemo onu koja tvrdi da se klasični fašizam odnosi na sledeće: autoritarni nacionalizam koji je radikalizovan rasističkim i antisemitskim sadržajima, antikomunizam i antikapitalizam, zalaganje za korporativno staleško uređenje društva.

U organizacionom pogledu raspolaže militarističkom partijom, sa oružanim partijskim grupama i snažno istaknutim harizmatskim vođom. Vođa u potpunosti odgovara Weberovom opisu nosioca harizmatskog  tipa  vlasti, koji je kombinacija, proroka, demagoga i ratnog heroja, a njegovo postojanje neophodno je ovom pokretu radi disciplinovanja masa i njihove pripreme za borbu protiv neprijatelja i izdajnika. Na njegovom putu do vlasti aktivno ga podržava deo krupnog kapitala.  Ovaj pokret je okupljao pre svega pripadnike takozvanog srednjeg sloja, koji je u godinama posle I svetskog rata najteže ugrožen ekonomskom i političkom krizom kapitalizma. Sitni trgovci, zanatlije, krupni seljaci, demobilizovani oficiri, službenici i pripadnici raznih slobodnih zanimanja (lekari, advokati, nastavnici) činili su pulsirajuće srce pokreta. Pored ovog društvenog sloja među fašistima nalazimo i delove radništva koji su razočarani delovanjem levičarskih partija, te delove krupne buržoazije. Inače, u sociologiji za razumevanje nastanka i razvoja fašizma od presudnog je značaja odnos ovog pokreta i krupnog kapitala, odnosno odnos kapitalizma kao ekonomskog i političkog sistema i fašističke ideologije. Zbog toga, a pošto je ovo seminar za svakoga, ponovo moramo da podsetimo na Horkhajmerovo upozorenje: „Ko neće da govori o kapitalizmu, trebalo bi da ćuti o fašizmu".

 

Ono što sociologiju zanima i od čega polazi u svom pristupu fašizmu jeste otkrivanje i objašnjavanje veze između proizvodnih snaga, proizvodnih odnosa i društvenih slojeva u okviru postojeće društvene strukture, te konkretnih interesa koji su pretočeni u ideologije. Pored ovoga, zanima je i način funkcionisanje društvenog sistema u kome se fašizam pojavio.

Društvena kriza u kojoj se Evropa našla na kraju I svetskog rata stvorila je specifične uslove za rađanje jednog novog pokreta na manifestnoj ravni, fašizma. Da bismo shvatili otkuda fašizam, treba prvo razumeti društveno-istorijski trenutak u kome se našla Evropa. Posle imperijalističkog sučeljavanja najrazvijenijih evropskih zemalja, dolazi do revolucionarnog uzdizanja radničkog pokreta i formiranja prve radničke države u svetu, SSSR-a. Od tog trenutka antikomunizam postaje opsesija najviših društvenih slojeva evropskih država i središnja tačka ideologije evropske buržoazije. Revolucionarni pritisak nošen entuzijazmom pobede u Rusiji više se ne može suzbiti tradicionalnim metodama izvršne vlasti. U ovim uslovima dolazi do pokušaja širenja društvene osnove vladajućeg sloja tako što će se naći zajednički interes između tradicionalne buržoazije i slojeva koji joj, kada se pogleda njihov status, nisu pripadali.

Po toj osnovi i dolazi do saradnje vladajućih slojeva i struktura sa fašizmom. Međutim, do otvorenog saveza između gornjih slojeva i fašizma dolazi tek pojavom Velike ekonomske krize koja iz korena menja društvenu realnost, a samim tim i ponašanje društvenih grupa i slojeva.  Naime, u trenucima krize kapitalističkog sistema najveći broj pripadnika srednjeg društvenog sloja gubi poverenje u akutno nereformisane tradicionalne građanske partije desnice. One bivaju sa razlogom prepoznate kao partije krupnog biznisa kojima je jedini cilj da stvore društvene pretpostavke za opstanak kapitalističkih odnosa uprkos činjenici da je najveći broj ljudi žestoko pogođen krizom ovog sistema. Bez obzira na to što milioni ljudi nemaju nikakvu ekonomsku perspektivu, tradicionalne konzervativne partije nisu sposobne ništa novo da ponude sem starih i neefikasnih parola. Sa levim političkim programima ovaj društveni sloj nije mogao da se poistoveti pre svega iz jasnog interesa da imovinski odnosi ostanu nepromenjeni, odnosno garantovani od strane države. Bilo kakvo eksperimentisanje sa privatnom svojinom bilo je krajnje neprihvatljivo. Sve ovo dovodi do procesa da se srednji sloj trajno veže za fašizam, omasovljava ga i daje mu na političkom značaju. Sa njim se od tog trenutka moglo ozbiljno računati te u tom momentu i dolazi do zagrljaja krupne buržoazije i fašizma, što se pokazalo neophodnim za preuzimanje vlasti od strane ovog pokreta. Ovaj savez krupni kapitalisti sklapaju da bi dobili masovnu društvenu osnovu neophodnu za očuvanje sistema. Inače, važno je razumeti i razlikovati karakteristike fašizma u nastanku, usponu i u trenucima dolaska na vlast. Pored pomenutog, fašizam preusmerava nezadovoljstvo stanovništva sa realnih razloga za nastanak krize, a samim tim i nezaposlenosti, bede, gladi, u pravcu koji je potpuno bezopasan za funcionisanje i opstanak kapitalizma. Na mesto kritike ovog sistema i društvenih odnosa koji iz njegove suštine proizilaze, dolaze povici na izdajnike, neradnike, a pre svega na Jevreje kao strane elemente u nekoj idealizovanoj „zdravoj" ekonomiji i podjednako idealizovanom (npr. nemačkom) narodu ili društvu.

Sve gore rečeno ne treba shvatiti tako da se fašizam ispostavi kao prosto oruđe u rukama kapitala bez ikakve autonomije u delovanju. To bi bilo suviše prosto tumačenje i ne bi nam objasnilo koja je razlika između ovog pokreta i nekih koji su nastali mnogo ranije, a cilj im je bio isti taj, očuvanje društvenih odnosta nastalih iz logike kapitala. Fašizam je u smislu razloga i uslova nastanka mnogo slojevitiji pokret, pa zbog toga i sociološki izazovan fenomen.

U ovom trenutku valjalo bi polemisati o fašističkom antikapitalizmu, pošto se često čuje da su i socijalizam i fašizam antikapitalistički politički pravci. Takođe, bitno je objasniti i mesto Jevrejskog pitanja u političkoj teoriji i praksi fašizma.

Za razliku od socijalizma, antikapitalistička kritika kod fašizma je krajnje demagoška, puna opštih mesta i nejasnih poruka, a u krajnjoj instanci ona je ništa drugo nego antisemitizam. Svi fašisti sveta bi se složili sa Hitlerom da su komunizam i kapitalizam dve strane istog jevrejskog novčića, egalitarni ideali, nastali iz materijalističke filozofije i Francuske revolucije. Napadajući kapitalizam, fašisti ne napadaju i privatno vlasništvo, čak ga smatraju osnovom za očuvanje ekonomske i društvene stabilnosti, i čvrsto se zalažu za očuvanje socijalne hijerarhije. Fašisti su tvrdili da će, čim se smanji ogromni uticaj koji su imali domaći i inostrani Jevreji na domaću privredu, doći i do veće socijalne pravde, boljeg vrednovanja rada i dobara na njemu zasnovanih, kao i do socijanog jedinstva klasa. I sam kapital su delili na nemački i jevrejski, prvi je navodno bio stvaralači, industrijski, a drugi rušilački i špekulantski, berzanski. Inače, fašistički idealizam, iracionalizam i njihova filozofija života takođe su zasnovane na opsesivnom antisemitizu. Na mesto klasno podeljenog društva ovaj pokret nudi teoriju o narodnoj zajednici čiji društveni život određuju idejno-moralna načela. Ovaj narodni organizam je kolektivitet čiji su interesi daleko iznad interesa pojedinaca ili društvenih grupa. On traži stalno žrtvovanje i stalnu biološku obnovu, a na ovo se nadovezuje idealizacija seljaka i seljačkog načina života kao praizvora narodne snage i čvrste povezanosti sa tlom. Učenje o prirodnoj ukorenjenosti opšte je mesto svih fašističkih pokreta od Norveške do Jugoslavije. Na ovim osnovama gradio se kult žene u fašizmu, mladosti, rasne čistote, te fizičke i moralne superiornosti. Nastojali su se  zamagliti društvene i klasne razlike mitovima o zajedničkoj prošlosti, rasnoj pripadnosti,  istorijskom trajanju i zajedničkom cilju kome teži nadindividualna narodna zajednica. Teorijska i funkcionalna osnova za ovako organističko viđenje bio je rasizam i na rasnim osnovama zasnovan antisemitizam. Kao svojevrstan antipod za ovu idealizovanu sliku narodne zajednice služio je mit o Jevrejinu i razornom jevrejskom duhu. On je sve ono što nije Nemac, ili makar sve ono što Nemac ne bi trebalo da bude. Antisemitizam se idealno uklapao u pojednostavljeno viđenje istorije, politike i ekonomije. Borba protiv Jevreja nije bila borba protiv naroda, nije bila borba ni protiv religije - po tome se rasni antisemitizam suštinski razlikovao od srednjovekovnog antijudaizma - bila je to borba protiv rase. Zbog toga je bio utoliko monstruozniji. Mit o Jevreju kapitalisti, komunisti, anarhisti, promoteru moralnih, umetničkih, političkih, kulturnih sloboda i različitosti, tvorcu moralnog relativizma, feminizma, antipatrijarhata, mundijalizma bio je izrabljivan do granica opsesije u demagoškim porukama svih fašističkim pokreta. Odnos prema Jevrejima imao je najznačajnije mesto u fašističkoj političkoj teoriji i praksi. Jevrejin je bio spona između spoljašnjih neprijatelja (mit o međunarodnom jevrejstvu) i unitrašnjih neprijatelja, a sve u cilju pravljenja atmosfere ugroženosti i straha na koju je kao logičan sled došla pojačana represija, kontrola i teror prema svima koji remete svojevrsnu odbrambeno jedinstvo, sindikatima, novinarima, manjinama, pacifistima, ideološkim neistomišljenicima. Ovo se odnosi na sve fašističke pokrete u Evropi. Sa reči se prelazilo na dela čim je konkretan pokret dobio makar kakvu političku moć.

Od uticaja fašizma nisu bile pošteđene ni ekonomski razvijene zemlje Zapadne Evrope, koje su posedovale dugu demokratsku tradiciju, ali ni nerazvijene agrarne države Istočne Evrope. Kada govorimo o fašističkim pokretima u ovm delu Evrope, gde spadaju i pokušaji da se sličan pokret stvori i kod nas, oni svoju ideologiju morali  da prilagode seljačkoj ekonomskoj strukturi. Njihove poruke su kombinovale fašističke ideje sa religijskim i klasično konzervativnim sadržajem, a u suštini istočnoevropski fašizam je prestavljao izraz primitivnog nacionalizma, koji je pokušavao da nađe što bolje mesto svojim malim narodima u Hitlerovoj novoj Evropi. Kao i kod razvijenog fašizma Srednje Evrope, i ovde se očekivalo se da će korporativizam i staleško uređenje države omogućiti prevazilaženje ogromnih problema kao što su nezaposlenost i siromaštvo, nastali velikom ekonomskom krizom, a samim tim i sprečiti prodor socijalističkih ideja u razočarane i osiromašene radničke i seljačke slojeve. Ove fašističke organizacije, odmah od svog osnivanja, preko svojih listova i javnih nastupa počinju da propagira otvoreni antisemitizam, koji je bio vezivna nit njihove kritike kapitalizma, demokratije, komunizma i materijalizma. Govorili su o novom vremenu totalitarizma, nacionalizma i korporativizma koje je trebalo da pobedi i zameni, kako su isticali, „plutokratski ideološko politički savez jevrejskog kapitala i liberalizma oličenog u slobodnom zidarstvu", kako bi se sprovela jedna nova, pravednija i narodu bliža privredna reforma. Kao što sam pomenuo kod rumunskih, jugoslovenskih ili mađarskih fašista više je naglašen klasično konzervativni i religijski sadržaj. Takođe, rasni antisemitizam nije karakteristika ovih pokreta, već je mržnja prema Jevrejima poticala iz konzervativne i protivrevolucionarne antisemitske tradicije. Na nivou bazičnih stereotipa to je bio onaj stari devetnaestovekovni antisemitizam, onaj koji bi S. Maurras nazvao „antisemitizmom države".

Za njih u potpunosti važe reči G. Mossea, koji je primetio da „što je desnica reakcionarnija i tradicionalnija, to je manje otvoreno rasistička; što je veće želja za socijalnim reformama i narodnom podrškom veći je i pritisak prema rasizmu kao oružju protiv finansijskog kapitalizma i liberalizma".

Seminar u okviru projekta Poseta Starom sajmištu

Otvorena diskusija Kako nastaje fašizam