O svemu tome, dok osmišljavamo aktivnosti programa „Kako nastaje/nestaje fašizam“.

24. 11. 2017

Izgleda da se u poslednjih desetak godina sav subverzivno-politički potencijal sve više oslanja na aktere koji su članovi nevladinih organizacija i udruženja građanja. Taj osećaj nesumnjivo potiče iz nesposobnosti državnog aparata da izađe na kraj sa svim socijalnim i ekonomskim poteškoćama koje su izašle iz posledica svetske ekonomske krize. Dodatni uticaj na prostor Srbije jeste i geopolitička situacija u kojoj se ona nalazi, a koju možemo okarakterisati kao zemlju na kapitalističkoj periferiji.

Neoliberalni kapitalizam koji danas doživljava svoju veliku ali uobičajenu krizu drži najveći deo svetske populacije u obnavljane nesigurnosti i neizvesnosti. Očigledan primer predstavlja politika Evropske Unije, koja nije u stanju da se u okvirima svojih proklamovanih pravnih i političkih načela izbori ni sa konkretnim (npr. „migracionom krizom") ni sa koncepcijskim izazovima, kao što je pad poverenja u politički sistem i njegove klasične reprezentativne strukture i forme. Pravi krah političke opreznosti i doslednosti evropskih elita kao da je počeo krizom u Ukrajini, u kojoj je, uz sve druge probleme i izazove, došlo do legitimizacije ne samo fašističke prošlosti Ukrajine i Evrope, već i aktuelizacije politika i praksi poznatih iz najgorih godina evropskog dvadesetog veka. Sve nabrojano je dovodilo i dovelo ne samo do jačanja manje ili više opskurnih ekstremno-desničarskih partija i ponovnoj revalorizaciji fašizma koji se krije u i svojevrsnoj (kao što je u svom tekstu zaključio Tomaž Mastnak, 1) reintegraciji fašistoidne i fašističke retorike u politički život - već i sve teže razlučivim granicama repertoara otvoreno ili latentno fašističkih, konzervativno-reakcionarnih ili tzv. populističkih agendi. Od posebnog značaja za razmatanje rada ne projektu o kome je reč, je da se borba sa dominantnim narativima fašistoidne i „populističke" politike i za nju vezanog javnog diskursa često oslanja na aktivizam pojedinaca-ki i pojedinačnih nevladinih organizacija - udruženja građana.

Imajući pred sobom zadatak „podizanja svesti", „javnih zagovaranja" i raznih oblika aktivističkog delovanja ova udruženja ili organizacije (s)nalaze se u aktuelnim odnosima političke i ekonomske moći - sa jedne strane to su interesi i resursi vlasnika kapitala (čije globalno shvaćene granice obuhvataju 98% bogatstva čitavog sveta) a sa druge mase atomiziranog i klasno manje ili više profilisanog i grupisanog stanovništva, u kom se stvara sve dublji jaz između suprotstavljenih slojeva društva. Istorijsko iskustvo govori da kriza najteže pogađa tzv. srednju klasu koja se, takođe istorijski posmatrano, dobrim delom okretala i fašizmu, dok su snage radničkog pokreta pokušavale da se izbore kako sa uobičajenim kriznim merama kapitalističke konjukture tako i sa fašističkim pokretom koji teži da prisilno suzbije narasle kontradiktornosti kapitalističkog društva, radikalizujući reakcionarnu nacionalističku i šovinističku agendu i negirajući klasnu borbu.

U svojevrsnom ponovnom postavljanju ove „borbe Titana" na globalnu i lokalne političke scene, kao istovremeno alarmirana i alarmirajuća publika i kritika deluju tzv. nevladine organizacije, sa minimalnim ljudskim i materijalnim resursima, nestalnim i nestabilnim finansijama, često privremenim ili neuslovnim radnim prostorom. Rad u nevladinim organizacijama sastoji se od realizacije ambiciozno (često i pretenciozno) koncipiranih i projektovanih aktivnosti, uz permanentno i nužno pisanje novih projekta, monitoring ili učešće u razčičitim društvenim dešavanjima kao i od permanentnih raznovrsnih administrativnih poslova. Kapaciteti su uvek nedovoljni, često i neadekvatni zadatim ciljevima i standardnim ili novonastalim uslovima programske produkcije. U neprekidnoj potražnji za dodatnim finansiranjem troše se vreme i energija koje je neophodno usmeriti na programske aktivnosti, koje uvek iziskuju dodatna teorijska informisanja, aktivistička istraživanja, kao i dodatnu kolektivnu edukaciju i analizu. Ova neizbežna proširenja planiranih aktivnosti i ukupne delatnosti neophodna su usled neprekidnog suočavanja sa različitim aspektima društvenih i istorijskih događaja vezanih za teme i najmanje ambicioznih ili najskromnije obuhvatnih projekata. Ovakve kontradikcije i kontraindikacije upozoravaju i podsećaju da je tzv. nevladin sektor svesno ili ne zauzeo mesto, i voljno ili ne, neuverljivo odigrava ulogu (tj. uloge) jednog mnogo složenijeg i bolje kapacitiranog aparata monitoringa, analize i bilo dugoročnog ili kratkoročnog intervenisanja u različite sfere duštvenog života.

Polje kulturne produkcije zapravo predstavlja polje u kome je potrebno i moguće analizirati društvene pojave i odnose, i posebno, državni aparat koji represivno deluje kao oruđe klasne borbe odozgo, dakle oruđe bloka na vlasti. Kao i u drugim poljima koncipiranim kao mesta samoorganizovanja građanstva i nestabilnog planiranja i finansiranja delovanje i u ovom polju postaje sve teže za grupe, organizacije, pojedince i pojedinke. Realizacija bazičnih aktivnosti često zahteva neprekidni prekovremeni rad koji pri tom često postaje, paradoksalno za proklamovane principe samoorganizaovanja, uslovljen odnosima dominacije i hijerarhijskog upravljanja, eksploatacije i otuđenja, uprkos tome što su programski koncepti i ciljevi mnogih organizacija upravo usmereni protiv takvog sistema.

Znači li onda to da je i sam sistem od vlade neuslovljenog organizovanja i delovanja doveden do istorijski famozne TINA (skraćenica od „There is no alternative", citat iz jednog govora Margaret Tačer) situacije? Na koji način taj sektor može da se bori protiv sistema, a da pritom ne (samo)eksploatiše svoje osnivače i zaposlene? Da li je jednostavno i taj segment društva hteo-ne hteo prihvatio tržišnu i potrošačku logiku neoliberalnog kapitalizma? U svakom slučaju, dolazimo do situacija gde se neretko uspostavlja gladijatorski preduslov a donkihotovski ishod delovanja u ovoj oblasti, u kom se snaga iscrpljuje u održavanju egzistencijalnog minimuma, i gde stalni pritisak za ambicioznim i efikasnim delovanjem i vodi do podleganja vladajućoj ideologiji, pri čemu pokušaji kritičkog osvrta na političku situaciju i stvaranje distance zahteva dodatni rad i praktično gubljenje slobodnog vremena i prostora za neophodni oporavak i razvoj dalje funkcionisanje pojedinaca ili grupa. Kompleksna i zahtevna produkcija aktivnosti u nevladinom sektoru, onda kada se tom kompleksnošću i zahtevnošću odgovara na prirodu adresiranog problema, dovodi paradoksalno i do nemogućstva aktivnog učestvovanja na samim događajima - jer se mora obratiti puna pažnja na organizacionu i tehničku strukturu u okolnostima nedostatka dovoljnog broja angažovanih ili zaposlenih. Upravo zbog tog razloga broj angažovanih u nezavisnom sektoru u kulturi se smanjuje jer se borba za održanje produkcije i egzistencije ispostavlja kao začarani krug borbe između nužnog rada na važnim temama i neizbežnog iscrpljivanja aktera i degradacije njihovih uslova rada i radnih odnosa. Sama borba između kulture koja teži antiinstitucionalizovanju tržišta sa jedne i kulture koja na prvo mesto stavlja interes novca, kao standardni moto ideologije vladajuće klase koja u tom smislu negira čak i bilo kakvu mogućnost dijaloga sa druge strane, je borba Davida i Golijata.

Iz iskustva ljudi koji rade u oblasti kulture i na aktivističkom polju energija njihovog delanja se neminovno prevashodno usmerava i troši na birokratske i organizacione aktivnosti: izveštavanja, pisanja projekata, organizovanje tribina, tehnička pitanja, priprema i hosting saradnika i sagovornika itd. Preostaje veoma mali prostor da se isprate delovanja ostalih lokalnih grupa ili pojedinaca - konferencija, tribina, publikovanja sa kojima je neophodno upoznavanje i razmena radi uspešnijeg zajedničkog koncipiranja i konstruisanja prostora i delovanja alternativne politike.

Gledajući iz sopstvenog iskustva i rada u kulturi i kulturnoj produkciji bio sam svestan da propuštam niz bitnih događaja, a čak je i angažovano prisustvo na događajima koje sam organizovao često bilo iz različitih razloga otežano ili nemoguće. Velika iscrpljenost dovodila je do toga da nisam bio u stanju da ispratim diskusije, niti da aktivno učestvujem u njima jer su mi premor, kao i tekuće i predstojeće obaveze oduzimali i koncentraciju i motivaciju. Posledice su bile u nekim trenucima toliko vidljive, da sam pomislio da neću moći da oporavim svoj organizam od raznih stresova da sve prođe u najboljem redu. Jednom rečju, rad u kulturi traži potpunu požrtvovanost i odricanje od dobrog dela slobodnog vremena i privatnog života, a predah dolazi tek kada sezona malo utihne i kada krenu odmori - ali tada skoro da nema više ni programa koje bih posetio. Tako sam na kulturnoj produkciji specifičan način upoznao pojam otuđenja od sopstvenog rada ali i sopstvenih interesovanja. Izlaz iz ovakve situacije vidim u reorganizaciji rada na ovakvim oblicima kulturne produkcije, koja bi svakom zainteresovanom omogućila intelektualni i svaki drugi proizvodni angažman u programima ovakvih ciljeva a na osnovu interesovanja i mogućnosti svakog uključenog aktera.

Autor: Tim Govornih programa