Šta je Dogovor u (Do)govornim programima?!

24. 08. 2017

(Do)govaranje je deo procesa (Do)Govornih programa Kulturnog centra Rex, gde dogovor u konačnici nije zagarantovan. (Do)govaranje takođe ne podrazumeva nužno slaganje, konsenzus ili pregovaranje, već vrlo često (in)direktno konfrontiranje, što je nužnost u ovakvoj vrsti razgovora, jer bez konflikta nema ni politike. Ovaj niz diskusija, aktivističkih istraživanja i Seminara za svakoga odvijao se na relaciji između dva pitanja “Kako nAstaje fašizam?“ i „Kako nEstaje fašizam?“. Jer, da bismo bili u stanju prvo da mislimo, a onda da delamo alternativu fašizaciji politike ili društva, moramo da razumemo koji uslovi dovode do nAstanka, a koje strategije i borbe do mogućeg nEstanka fašizma u savremenom društvenom uređenju - neoliberalnom kapitalizmu.


Neoliberalna ideološka hegemonija raspolaže i manipuliše bogatim repertoarom političkih i ekonomskih mehanizama i sa njima povezanih političkih i ekonomskih logika, koje treba da je objasne, opravdavaju i učine naturalizovanim i normalizovanim stanjem stvari. Na horizontu uređenja društva dominira bespoštedna borba za preživljavanje, kroz koju se u navodno fer utakmici stiče pravo jačih i bogatijih, pravo izabranih, da komanduju ekonomskim, političkim i kulturnim životom društva, što znači i životima najvećeg broja pripadnika i pripadnica tog društva. Začudo, skoro potpuno isti horizont prepoznatljiv je (bio) i u društvima koja su u istoriji bila preuzimana i nadalje upravljana od fašističkih ili fašistoidnih pokreta i partija. Iako se takvi poretci ne mogu formalno izjednačiti u pogledu mnogih opštih uslova funkcionisanja države i društva, mehanizmi njihovih opravdanja i utemeljenja su začuđujuće istovetni (začuđujuće obzirom na vehementno odricanje većeg dela liberalnih elita od nasleđa istorijskih fašističkih ideologija i političkih praksi).

Razmotrićemo sada ukratko kako se ova problematika koncepcijski i sadržajno prepoznavala i tretirala u okviru aktivnosti Dogovornih programa:

Jedan od neophodnih preduslova za dovođenje u pitanje tog dominirajućeg horizonta socijal-darvinizma svakako je oslobađanje od krivice koju građanska liberalna ideologija nameće socijalno isključenim, a koji se iskazuje kroz konstantno (samo)prekorevanje tipa: nisam ja siromašna zato što mi sistemski nisu omogućena osnovna radna i socijalna prava, već zato što nisam dovoljno dobra za sistem. Pitanje krivice koja blokira bilo kakvu mogućnost emancipacije i borbe centralni je motiv Javnog čitanja dramskog teksta Zlatije Kostić "Kako fašizam ne staje? Tužila sam samu sebe", nastalog tokom i nakon ankete koju su u okviru realizacije projekta „Kamendinamike" sa saradnicima i saradnicama iz naselja Kamendin u Zemun Polju sproveli Nebojša Milikić i Tadej Kurepa. Naime, Zlatiji Kostić i njenoj porodici preti iseljenje iz socijalnog stana u naselju Kamendin, a za krivca ove situacije Zlatija navodi sebe i to zbog svojih životnih izbora, reprodukujući tako jednu od glavnih neoliberalnih mantri koje pasiviziraju obespravljene ljude. Uvođenje njene individualne „krivice i odgovornosti" u istorijsku perspektivu najpre latentnog a zatim i otvorenog, ratom uspostavljenog kapitalističkog poretka, koje se pri čitanju odvija putem rasprave između Zlatije tužiteljke i Zlatije optužene, kao i kroz izjave svedoka i „sudskih veštaka", nudi jednu drugačiju interpretaciju mesta i moći pojedinke ili pojedinca u okruženju sve bezobzirnije i surovije deregulacije društvenih ekonomskih i političkih procesa kodiranih mantrom o slobodi tržišta. Insistiranje na razvoju i implementaciji znanja i svesti o ovim istorijskim tokovima (umesto tumačenja tragične stvarnosti ličnim „usudima") simbolički povezuje individue rasute iz strateški obesmišljenih i pocepanih mreža društvene kohezije i solidarnosti - baš one individue kojima u savremenom kapitalističkom poretku na raspolaganju ostaju samo kategorije nacionalne, rasne, teritorijalne ili bilo koje identitetski zasnovane apstraktne i praktično nemoguće (krosklasne", crossclass) solidarnosti.

Da je prebacivanje odgovornosti na one koji sistemske posledice najviše trpe, jedno od najuobičajenijih mehanizama za dalje reporukovanje fašizma, pokazuje i slučaj „migrantske krize", sagledane iz nekoliko različitih uglova na Seminaru za svakoga, sa podnaslovom "Kriza politika prema migracijama i savremeni oblici fašizma". Najava za ovaj događaj počinje nužnom problematizacijom termina "migrantska kriza" sa ukazivanjem na to da se radi o klasičnoj zameni teza, koja predstavlja "duboko nepošten pokušaj da se složena kriza savremenih globalnih politika vulgarizuje i odgovornost za nju prebaci na one koje efekti te krize najviše i pogađaju." Ovde se ukazuje na još jednu zamenu teza o "ilegalnim" umesto ilegalizovanim migrantima koja takođe zauzima značajno mesto u antimigrantskom diskursu. Fokus seminara bio je na vezi između migracija i jačanja desnice u zemljama tranzita i imigracije, konkretno u slučajevima Srbije, Slovenije, Mađarske, sa željom da se ukaže da je ključan faktor za razumevanje ovog međuodnosa sagledavanje ekonomske situacije i klasnih odnosa unutar migrantske i domicilnih populacija. Koristeći se rasizmom i vulgarizacijom kulturoloških razlika između domicilnih i migranata, desni diskursi pokušavaju da pritaje činjenicu da je eksploatacija radničke klase internacionalno pitanje i da smo svi mi koji smo prinuđeni da prodajemo svoj rad za tuđi profit u tome jednaki. Satanizacijom i kriminalizacijom migranata samo se vrši dalja atomizacija radničke klase, koja je ugrožena sistemom "slobodnog tržišta" u kojem neki imaju jednake, a neki mnogo jednakije "šanse" od drugih. Produbljivanjem sukoba kroz ove rasističke i vrlo često otvoreno fašističke narative, u krajnjoj konsekvenci dugačkog i složenog procesa, dolazi do snižavanja cene rada, i to i jednih i drugih - i domicilnih i radnika migranata. Raspetljavajući čvorove ovih kompleksnih pitanja i procesa kroz analizu ekstremno-desne propagande, ovaj seminar ne predstavlja još jedan u nizu elitističnih zgražavanja nad populističkim desničarskim narativima, već pokušaj pronalaženja odgovora na brojna pitanja u cilju demistifikovanja i raskrinkavanja desnih narativa, koji premda često deluju nedostojno pažnje zbog svoje iracionalnosti, ipak vrlo dosledno i uporno ispunjavaju svoju ulogu ućutkivanja i difamacije alternativne misli i politike. Obezbeđujući, uz uobičajeni represivni aparat oslonac ideološkim okvirima u kojima navodno bezinteresno vlada zakon "slobodnog tržišta" ovi narativi u suštini skreću fokus opravdanog kontinuiranog nezadovoljstva i bunta širokih masa stanovništva sa centralnih problema i poluga sistema na „spoljašnje i unutrašnje neprijatelje". Ideja seminara je bila da izlagači i publika zajedno postavljaju pitanja vezana za propagandne argumente i teze koje dominiraju medijskom sferom, da bi se na osnovu toga definisali zajednički odgovori kao jedno od sredstava borbe protiv antimigrantskog diskursa. Može se reći da se time ispunjava jedna od misija (Do)Govornih programa, a to je kontinuirani "rad na postizanju mogućih konsenzusa oko nekih važnih spornih pitanja za naše kulturno i političko okruženje".

U okviru ciklusa događaja sa nadnaslovom „Kako nestaje fašizam: Umetnički rad u političkim i ideološkim okolnostima", održan je razgovor o slici "Proleterska brigada strelja Kurta Valdhajma i njegovog konja na Starom sajmištu" umetnika Alexa Nikolića. Navedena slika otvara diskusiju na temu politike defašizacije i denacifikacije, sa fokusom na austrijsko, ali i druga kapitalistička društva koja su učestvovala u generisanju i praktikovanju fašističkih ideologija i politika. Alex Nikolić deluje na umetničkoj sceni Beča i bavi se mehanizmima diskriminacije migranata u austrijskom društvu, ne samo kroz umetnički, već i kroz intenzivan aktivistički rad. Nikolić polazi iz sopstvene pozicije „gastarbajtera", preispitujući je kroz niz projekata u klubu Boem, a jedan od projekata na kojima trenutno radi je Migrating kitchen, u kojem su angažovani migranti sa Bliskog istoka. Ispitujući različite modele solidarnosti, Nikolić je u stalnoj potrazi za alternativom trenutnom stanju stvari. Ovaj razgovor je bio kako pokušaj sagledavanja mesta i kapaciteta angažovanog umetničkog delovanja u društvu koje zasniva svoj identitet između ostalog i na negaciji participacije najvećeg dela vladajućih, a i širih slojeva društva u nacističkim planovima i poduhvatima tokom Drugog svetskog rata, tako i doprinos boljem razumevanju i pamćenju pokušaja i ishoda ovakvih simboličkih intervencija u polju visoke umetnosti i kulture.

Ne prihvatajući mantru da ne postoji alternativa postojećem sistemu, (Do)Govorni program uporno i kontinuirano proizvodi i podstiče diskusije "o temama o kojima ‘nema diskusije' ", među koje svakako spada večito pitanje odnosa Srbije i Kosova. Sada već višegodišnji Seminar za svakoga "Kratka istorija Kosova u kritičkoj retroperspektivi" vođen je sa nadom da će uporna i kontinuirana diskusija dovesti makar približno do što ujednačenije verzije istorije Kosova i to "barem među onim vrlo širokim grupama stanovništva koje imaju sličan ili isti podređen položaj u uslovima vladavine neoliberalne i neokolonijalne ideologije na kapitalističkoj periferiji". Seminar je imao nekoliko delova u kojima su korišćene različite metode analize dominantnih narativa o ovoj temi. Prvi u nizu seminara održan je pod nazivom "Kratka istorija Kosova - kroz prizmu političke volje i prava naroda", a glavni izlagač bio je istoričar Antun Miletić, koji je izneo sažeto viđenje istorije Kosova, uobičajeno za zvaničnu istoriografiju i osnovno-obrazovni sistem. Nakon ovog seminara urađen je transkript diskusije, a potom su objavljene i reakcije na transkript na radnoj stranici veb magazina Kvasac. Zatim je Antun Miletić dao svoje komentare na reakcije, a potom je organizovana još jedna diskusija, i o izlaganju tj. transkriptu prvog seminara i svim reakcijama koje su sledile. Dakle, u pitanju je čitav lanac primene različitih formi analize i diskusije, gde se ulazilo u pitanja terminologije, narativnih obrazaca, vrednosnih sudova i selekcije i interpretacije istorijskih podataka. Prezentacijom, analizom, ponovnim čitanjima i pročitavanjima (čime se insistiralo na razlici između rutinskog ili stereotipnog prepoznavanja i suštinskog razumevanja materije) svih delova opšte usvojenog i nebrojeno puta ponavljanog narativa o Kosovu i Srbiji, izveden je pokušaj uočavanja sistemskih problema i njihovih ogoljavanja. Kako se u najavi navodi: "Da bi do uspešne diskusije došlo, smatramo da je potrebno insistirati na kontinuiranoj i objektivnoj analizi postojećih dominantnih narativa. Po našem mišljenju, tim više jer nacionalne i nacionalističke istoriografije, na koje se oslanja vladajuća ideologija, već decenijama u post-socijalističkoj političkoj konstelaciji i dinamici, nalaze plodno tle za razvoj i etabliranje svojih jednostranih narativa i svojih dogmi koje neminovno povratno utiču na kapacitet društava za analitičku refleksiju i autorefleksiju a time i za izglede za međusobno uvažavanje i razumevanje."

Pitanje odnosa Srbije i Kosova, kao i druga pitanja čvrsto utemeljena i profilisana u oficijelnom tumačenju bliže ili dalje istorije, ne mogu se uspešno razmatrati ukoliko se ne analizira i razume hegemoni okvir statusa i funkcije nekog istorijskog narativa u njegovom aktuelnom društvenom trenutku. Zvanična istoriografija u svim zemljama istočne Evrope opterećena je fenomenom istorijskog revizionizma, zasnovanog pretežno na teorijama o "dva totalitarizma" prema kojima se fašizam i komunizam stavljaju u istu idejnu i političku ravan, a u skladu sa tezom o nepostojanju alternative sadašnjem ekonomskom modelu. Kao što se navodi u najavi Seminara za svakoga " ‘Politički ekstremizmi' u muzejima Srbije": "U ime zataškavanja ili bojenja u ružičasto tog (naučno-metodološki, op. a.) neodrživog stanja, čitave armije eksperata, institucija, medija i kulturnih pregalaca globalnog buržoaskog društva, vredno svakodnevno ratuju, kako protiv elementarnih aktuelnih uvida i činjenica o svetu koji nas okružuje tako i protiv istorijskih političkih znanja i iskustava, pogotovo onih koja su sa manje ili više šansi ili uspeha zamišljala drugačiji svet i drugačije društvene odnose. Svojevrsni propagandni rat se tim povodom vodi i protiv samog sećanja na neki drugačiji svet i naravno protiv same mogućnosti da se prospektivno promišljaju ideje istorijskih oslobodilačkih ideologija i pokreta." Istovremeno sa procesima revizionizma, dosadašnji modeli sećanja, istorizacije, memorizacije i objašnjavanja istorije smatraju se prevaziđenim i grade se novi, koji najčešće nekritički podržavaju narative i potrebe vladajuće ideologije. U fokusu su identitarne politike i partikularni interesi, bilo buržoasko-liberalnih ili nacionalističko-reakcionarnih političkih profila i usmerenja, dok se leve politike i borbe antifašističkih pokreta ili kriminalizuju ili brišu. To je posebno vidljivo u odnosu prema kulturi sećanja koja je izgrađena nakon Drugog svetskog rata, čime se bavio „Seminar za svakoga: Kapaciteti i koncepti sećanja na žrtve Drugog svetskog rata". Jedna od izlagačica Noa Treister, govorila je o ljudskim pravima i sećanju na Holokaust, ukazujući na promenu koncepta ljudskih prava u sedamdesetima u korist narastajuće hegemonije neoliberalizma, dovodeći to u vezu sa "neuspehom" anti-kolonijalnog pokreta, kada počinje dominacija humanitarnog koncepta ljudskih prava fokusiranog na žrtvu, nad ekonomsko-socijalnim konceptom, fokusiranim na uklanjanje sistemskih uslova nastanka i razvoja fašizma. Pri tom, ovaj koncept, umesto osnaživanja dovodi po pasivizacije žrtve koja ostaje zaglavljena u svojoj poziciji, bez ikakve nade za emancipaciju i progresivnu borbenost kako bi se iz date pozicije iskoračilo. Na istom seminaru, Danijela Majstorović je govorila o izložbi "Uspostavljanje izgubljene veze: AFŽ u Bosanskoj Krajini" referišući na benjaminovsku istoriografiju podjarmljenih "gdje u svjetlu ‘iskustva sa prošlošću', djelujući, ‘borbena, podjarmljena klasa...piše istoriju za sebe' ", navodeći istorijski primer AFŽ-a kao primer da je emancipatorna borba moguća, kako u tadašnjem, tako i u sadašnjem trenutku.

Razgovor naslovljen "Malo verovatni izbori: Misije i vizije parlamentarnih politika" takođe u fokusu ima pitanje sistemski negovanog (ne)postojanja alternative neoliberalnom kapitalističkom sistemu, a inspirisan je Facebook diskusijom o nedavno održanim predsedničkim izborima u Srbiji, u kojoj je jedan dugogodišnji politički aktivista citirao Emu Goldman: „Kada bi izbori mogli nešto da promene - bili bi zabranjeni!", nakon čega je usledila žustra rasprava i svojevrsna lavina kritika na račun iznesene sumnje u buržoaski parlamentarni sistem. Moderator razgovora Nebojša Milikić ovakve reakcije video je kao "simptom olakog odustajanja i čak svojevrsne zabrane mišljenja o mogućnosti alternative parlamentarnom sistemu". Naslov događaja je ilustrovao ovu perspektivu, kombinujući naslov serije razgovora "Malo verovatna misija" koji se više od deset godina održavaju u KC Rex i izjavu Saše Jankovića da je misija njegove pobede toliko nemoguća da mora da uspe. Na razgovor su bili pozvani zainteresovani za razmenu mišljenja sa aktivnim ili neaktivnim članovima i simpatizerima partija i pokreta koji imaju različite stavove u pogledu partijskog organizovanja i učešća na izborima: od marginalizovanih koje uporno izlaze na izbore iako ne mogu da pređu cenzus do onih koje uprkos hegemoniji svoje (desne) ideologije, odbijaju da se prilagode nepisanim pravilima partijskog parlamentarizma ili unutar istog permanentno zauzimaju minornu poziciju."

Razgovor "Kako nestaje fašizam? Umetnički rad u političkim i ideološkim okolnostima" koji se bavio radom Živka Grozdanića "Alegorija o premijeru" kroz slučaj umetničkog dela razmatrao je pitanje, odnosno dilemu koju ovaj rad u sebi sadrži, a koja može da se primeni i na pomenuto razmatranje kapaciteta samog parlamentarnog sistema i za njega vezanih izbora: da li je problem u nerazumevanju "usled otupelosti i mirenja, ili naprotiv, razumevanja i svojevrsne pasivne participacije, kao manje ili više svesno ili voljno izabrane egzistencijalne strategije." Razgovor je otvarao i pitanja smisla usmeravanja političkog otpora i fokusa opozicione borbe na pojedine ličnosti - propagandne reprezente ili politički moćne službenike sistema, umesto na sam sistem koji opslužuju i reprodukuju.

Kakvi god bili odgovori na ova i druga postavljana i razmatrana pitanja, ono što je sveprisutno kada govorimo o pitanju alternative, a što se generalno uočava i u temama (Do)govornih programa KC Rex, jeste problem atomizacije i pasivizacije otpora i postepena kriminalizacija promišljanja alternative, koji su vrlo često propraćeni neoliberalnim cinizmom i hegemonom arogancijom zasnovanom na temeljima istorijski i strateški nesumnjivo značajnih, ali u aktuelnom ideološkom polju od politike tendenciozno ispražnjenih termina kao što su „ljudska prava", „sloboda govora", „tolerancija", „nenasilje" i sl. Kao što brojni istorijski primeri pokazuju, ne moramo izmišljati ništa novo, alternativni modeli su se već dogodili, socijalizam je vrlo uspešno sprovođen u praksu, i dalje se sprovodi tamo gde uspeva da se odbrani od nasrtaja uzurpacije ili komodifikacije socijalnih i ekonomskih prava sticanih vekovima borbe radničkog pokreta . Bez obzira što je kontekst trenutka iz kojeg govorimo i delujemo naizgled obeshrabrujuć, i koji je brojnim teorijama označen sa post-, radi što težeg ukopavanja i cementiranja u postojeće stanje stvari, alternativa može da se misli i alternativa može da se dela. Uporno i istrajno, makar i malim koracima, u nedogled. I oko toga nema diskusije. Oko toga mora pasti Dogovor!

Autorka: Mirjana Dragosavljević