Zajedničko gledanje filma Šoa, Kloda Lancmana

10. 03. 2014

Jedno od ključnih pitanja kojima je debata završena bilo je pitanje od važnosti ne samo za prošlost već i za budućnost – koje su razlike između tadašnjeg i sadašnjeg društva, odnosno, da li bi i današnje društvo moglo da izrodi jednu takvu politiku, kakva je izrodila Holokaust?

 

piše: Mia Kisić 

U okviru 6. Seminara za svakoga, sa temom Antisemitizam, 28. i 29. januara organizovano je zajedničko gledanje i debata o filmu Kloda Lancmana Šoa iz 1985 godine. Ovo ostvarenje nagrađeno je brojnim priznanjima i predstavlja delo od krucijalne važnosti u sveukupnoj istoiji dokumetarnog filma, ali, što je jos bitnije, prilog sećanju na Holokaust od izuzetne vaznosti. Kao takvo poslužilo je kao adekvatna osnova za razmišljanje i razgovor ne samo na temu filma, već i šire uzroke, tok i implikacije Holokausta. U debati koju je koncipirao Nebojša Milikić, a moderirao Tadej Kurepa, učestvovali su, pored publike, Milica Mihailović (dugogodišnja kustoskinja Jevrejskog muzeja), Nikola Šuica (profesor FLU) i Noa Treister (teoretičarka i aktivistkinja).

Jedan od fokusa prvog dana gledanja filma bila je tema kulture sećanja. U prvom redu, postavilo se pitanje na koji način sam film razrađuje pojam svedočanstva i sećanja, i kako tretira „negativno nasleđe“. S obzirom na činjenicu da sam film ne koristi ni jedan arhivski snimak, već ga prevashodno sačinjavaju razgovori sa preživelim žrtvana, egzekutorima i očevidcima Holokausta, učesnici diskusije su skrenuli pažnju na jedan novi vid pristupa sećanju. Naime, uočeno je da je tema sećanja obrađena kroz dijaloge, koji na neki način dozivaju prošlost u sadašnjost zarad njenog ponovnog preispitivnja, problematizujući na taj način granicu između nekad i sad. Tokom diskusije ovo je dovelo i do pitanja kome se ovaj film obraćao, da li je to svojevrsna reakcija na njemu savremeno negiranje odgovornosti tadašnje Evrope, kao i pitanja koja je uloga svedoka i kako je shvatiti. Da li Lancman pokazuje da svako vreme ima nova i drugačija pitanja o prošlosti, a da ćemo odgovaranjem na njih isto tako dolaziti do novih i drugačijih saznanja? Sa druge strane, da li je ovaj film za cilj imao internacionalizaciju i institucionalizaciju sećanja na Holokaust ili obraćanje široj publici? Jedan od zaključaka u vezi sa filmom bio je i da njegov dekonstruktivistički pristup tematici i insitiranje na različitim uglovima sagledavanja ovog problema nije nešto što će publika lako konzumirati, ali svakako jeste nešto što će probutiti brojna pitanja.

Tokom drugog dana veći akcenat je stavljen na pitanja odgovornosti, krivice, a pre svega na pitanje geneze antisemitizma. Između stalog, ova tema je inicirana stavovima istoričara Raula Hilberga, koji u filmu posmatra jačanje antisemitizma od srednjeg veka pa do Drugog svetskog rata, kao i tretman Jevreja u Evropi – kako sam kaže, od stava crkve Ne možete da živite među nama kao Jevreji, preko proklamacije svetovnih poglavara Ne možete da živite među nama do finalnog nacističkog Ne možete da živite. Diskutanti su se složili da pitanje holokausta nije nešto što se može posmatrati kao anomalija istorije zapadne civilizacije, već pre kao kulminacija duge istorije antisemitizma. Sa druge strane kroz razgovor su se javila i druga pitanja: Kako posmatrati pitanje ogovornosti Evrope koja posmatra holokaust, a ne reaguje na njega, ili bar ne na vreme? Mogu li se egzekutori najstrašnijih zločina toga perioda pravdati poslušnošću sistemu? I, na kraju, može li se građansko društvo ograditi od jednog takvog fenomena koji je u suštini ono samo proizvelo?

Među zaključcima ove debate bio je i stav da se ne sme govoriti samo o Holokaustu kao događaju iz Drugog svetskog rata, već i o njegovoj vekovima dugoj predistoriji, a sa tim u vezi i da Holokaust nije samo lični doživljaj kao što se možda čini u filmu, već kako su neki od izlagača napomenuli, prevashodno politički čin. Jedno od ključnih pitanja kojima je debata završena bilo je pitanje od važnosti ne samo za prošlost već i za budućnost – koje su razlike između tadašnjeg i sadašnjeg društva, odnosno, da li bi i današnje društvo moglo da izrodi jednu takvu politiku, kakva je izrodila Holokaust?