Džon Smit: Eksploatacija i nadeksploatacija u teoriji imperijalizma

16. 08. 2019

“Komunizam nije doktrina već pokret; on ne polazi od principa, već od činjenica”, reče jednom Fridrih Engels. Ogromne razlike u stopama eksploatacije među zemljama, izmeštanje proizvodnje i centra industrijske radinčke klase u zemlje i regione gde je stopa eksploatacije najviša i sve veća zavisnost firmi smeštenih u imperijalističke zemlje od ishoda ove eksploatacije (a time i prosperiteta i društvenog mira u tim zemljama) – to su neke od najbitnijih činjenica neoliberalnog kapitalizma od kojih se mora početi. Neverovatne stope eksploatacije unutar bangladeških fabrika odeće, proizvodnih linija u Kini i južnoafričkih rudnika platine su neposredno vidljive i opipljive činjenice koje na stotine miliona radnika iz zemalja sa niskim nadnicama svakodnevno ima priliku da oseti na svojoj vlastitoj koži. Teorija nam nije potrebna da znamo da se ovo dešava; za to nam je potrebno da samo uklonimo povez i otvorimo oči. Međutim, teorija nam jeste potrebna da razumemo šta je to što vidimo te da izvučemo posledice koje iz toga proizilaze.

Monopol i konkurencija

Korisno je uzeti u obzir način na koji eksploatacija i nadeksploatacija stoje u odnosu prema jednom drugom ključnom elementu kapitalizma: konkurenciji/monopolu. Naime, monopol predstavlja deo same srži kapitalizma - pojedinačni kapitalisti ne teže toliko konkurenciji samoj po sebi; naprotiv, pre bi se moglo reći da kapitalisti nastoje da pronađu načine da je izbegnu, a da istovremeno sebi osiguraju neku vrstu prednosti nad suparnicima odnosno da uspostave neki oblik monopola koji će im omogućiti nadprosečne profite. Konkurencija proizilazi iz neprekidnih pokušaja pojedinačnih kapitalista da prekrše osnovni zakon vrednosti, a to je razmena ekvivalenata između kupca i prodavca. Ovaj divlji nagon kapitalista se može obuzdati samo putem spoljne sile: otuda nužnost države i sistema zakona koji ne zavise od pojedinačnih kapitalista; otuda i neprekidni pokušaji pojedinačnih kapitalista i grupa kapitalista da „zarobe" državu [to capture the state] kako bi utolili svoju glad za monopolnim profitima.

Monopol ima mnogo oblika. Neki oblici se tiču proizvodnje odnosno tehnoloških inovacija pomoću kojih pojedinačni kapitalisti mogu da proizvedu neku robu efikasnije od drugih; drugi se oblici tiču raspodele (poput brendiranja ili nekog drugog vida uspostavljanja monopola unutar tržišta; sprečavanja ulaska drugih na tržište, „zarobvljavanja" države, privilegovanog pristupa jeftinim inputima [jeftinim sirovinama ili jeftinoj radnoj snazi, prim. prev], itd.). Istovremeno, svi ovi oblici mogu biti kratkoročni ili dugoročni. Međutim, ono što je zajedničko svim oblicima monopola jeste da svi oni vrše raspodelu viška vrednosti između [različitih] kapitala. To je ono što omogućava pojedinačnim kapitalistima ili grupama kapitalista da osvoje ekstraprofite putem prodaje roba iznad cena njihove proizvodnje (odnosno cena koje ulaze u ekvilizaciju stope profita) na račun manjih profita svih ostalih kapitalista.

S druge strane, niko od njih ne uvećava masu viška vrednosti dostupne za raspodelu. To čak važi i za tehnološke inovacije koje smanjuju kvantitet rada potrebnog za proizvodnju potrošnih dobara za radničku klasu - tek kada neka inovacija postane opšta stvar odnosno kada neki pojedinačni kapitalista izgubi svoj monopol nad ovom tehnološkom inovacijom, tek tada ona dovodi do smanjenja vrednosti radne snage i time do istovremenog povećanja stope viška vrednosti - i to tek ako prisvajanje ovog viška radnici ne izbore sami za sebe preko većih realnih zarada.

Eksploatacija i nadeksploatacija

Dok se monopol tiče raspodele viška vrednosti, eksploatacija se tiče njegove ekstrakcije. Kao što svi kapitalisti sanjaju da postanu monopolisti, tako je i u srži svakog kapitaliste i da se trudi da iznalazi načine da obezbedi najveći mogući nivo ekstrakcije viška vrednosti. Marks u Kapitalu detaljno analizira dva načina na koja kapitalisti ovo mogu da izvedu - putem produžavanja radnog dana preko granice „nužnog radnog vremena", tj. vremena potrebnog da bi se reprodukovale vrednosti koje troši radnik ili radnica odnosno njena ili njegova porodica, a što Marks naziva apsolutnim viškom vrednosti [ovde se misli na apsolutni vid ekstrakcije viška vrednosti, prim. prev.]; ili putem smanjivanja nužnog radnog vremena kroz povećanje proizvodnosti [productivity] koja vodi do pojeftinjenja potrošnih dobara za radnike[1], a koje Marks naziva relativnim viškom vrednosti [ovde se misli na relativni vid ekstrakcije viška vrednosti, prim. prev.].

Oba se u potpunosti razlikuju od redukcije potrebnog radnog vremena putem smanjenja količine ukupne potrošnje kod radnika [workers' consumption levels]. Kako je Marks objasnio na više mesta u Kapitalu, „spuštanje nadnice radnika ispod vrednosti njegove radne snage" je „isključeno iz našeg razmatranja na osnovu naše pretpostavke da se svaka roba, uključujući tu i radnu snagu, prodaje po svojoj punoj vrednosti". Marks je takođe tvrdio da [izučavanje] „razlika u stopama viška vrednosti između različitih zemalja i stoga između različitih nacionalnih nivoa eksploatacije rada, u potpunosti izlazi iz okvira našeg trenutnog istraživanja." (za reference i dalju diskusiju, videti moj rad Imperijalizam u dvadeset i prvom veku).

Međutim, ni apsolutni ni relativni višak vrednosti, zajedno ili odvojeno, nisu dovoljni da objasne odnose vrednosti savremenih i globalizovanih mreža proizvodnje. Pokušaji da se to učini ne prolaze test teorijske koherentnosti - Marks je otvoreno isključio redukciju nivoa radničke potrošnje iz [sadržaja] ovih pojmova. Takvi pokušaji takođe padaju i na testu empirije - izmeštanje proizvodnje tako mnogo potrošnih dobara u zemlje sa niskim nadnicama znači da su nadnice i proizvodnost radnika u ovim zemljama postale glavne determinante relativnog viška vrednosti u imperijalističkim zemljama. Ono što je novo je neverovatna mera u kojoj se to izmeštanje proizvodnje odvija, a izuzetno važan doprinos Ruja Maura Marinija marksističkoj teoriji imperijalizma se bar delom nalazi u tome što je primetio da su, u vreme Marksovog života, uvozi jeftine hrane i drugih potrošnih dobara, proizvedeni putem nadeksploatisanog rada iz britanskih kolonija i neokolonija, podigli relativni višak vrednosti unutar same Britanije i time smanjili nužno radno vreme bez spuštanja nivoa konsumpcije[2].

Ukoliko Marksovi pojmovi apsolutnog i relativnog viška vrednosti nisu dovoljni da bi se razumela stvarnost eksploatacije u savremenim i globalnim mrežama proizvodnje, šta je onda potrebno da bi se ona objasnila? Kratak odgovor je: teorijski pojam nadeksploatacije. Kao što smo videli, Marks je na više mesta otvoreno isključivao srozavanje nadnica ispod vrednosti radne snage, kao i međunarodne varijacije u stopi viška vrednosti iz svoje „opšte teorije" kapitala. Redukcija u vrednosti radne snage putem srozavanja nivoa potrošnje (ili, što je opet isto, izmeštanjem proizvodnje u zemlje u kojima su nivoi radničke potrošnje i vrednosti radne snage dosta manji) zasebni je, treći način da se poveća višak vrednosti i on je stekao izuzetan značaj za vreme neoliberalizma kao pokretačka snaga njegove najveće transformacije. Ponovno otkrivanje ovog trećeg oblika viška vrednosti predstavlja proboj koji otvara pojmovnu dinamiku Kapitala. Do njega je, oslanjajući se na istraživanja pomenutog Marinija, došao Endi Higinbotom koji ga je 2009. predstavio u toku konferencijskog izlaganja pod naslovom Treći oblik uvećavanja viška vrednostia koje je potom dalje razvijan u više revolucionarnih studija i radova (pogledati ovdeovde i ovde). U svom radu iz 2009, Endi kaže da „Marks uzima u obzir tri različita načina na koja kapital može uvećati višak vrednosti, ali imenuje samo njih dva kao apsolutni i relativni višak vrednosti. Treći mehanizam - smanjivanje nadnica ispod vrednosti radne snage - Marks otpisuje kao deo sfere konkurencije i time izvan opsega svoje analize."

Zaključak: imperijalizam, monopolni kapitalizam i nadeksploatacija

Tek sad možemo da spojimo dva suštinska elementa kapitalizma - monopol/konkurenciju i eksploataciju/nadeksploataciju. Kao što smo videli na početku, svaki kapitalista sanja o tome da postane monopolista, ali za kapitaliste Vijetnama, Kambodže, Meksika i drugih južnih nacija, njihovi snovi moraju da ostanu upravo to što jesu - snovi. Oni nemaju drugog izbora osim da se oslanjaju na izvlačenje viška vrednosti od vlastitih radnika putem njihove nadeksploatacije do i preko granice[3] *preživljavanja radnika i njegove reprodukcije* - odnosno, da se oslanjaju na šta god da im je ostalo nakon što monopolisti i imperijalisti uzmu svoj deo (Kina je izuzetno bitna, ali je istovremeno i delimičan izuzetak u tom pogledu, što je razlog iz kojeg ide putem okršaja sa trenutnim imperijalističkim silama, a to su, u suštini, Japan i Sjedinjene Američke Države). S druge strane, monopolisti i imperijalisti ipak imaju mogućnosti da podele neki deo monopolnih renti i imperijalnih renti sa svojim radnicima - da kupe socijalni mir, da prošire tržište za svoja dobra ili da finansiraju državnu potrošnju na „čvrstu" i „meku" moć radi osiguravanja svoje vlastite imperijalne dominacije nad potčinjenim državama.

Da zaključimo: monopolni impuls kapitalista odnosno želja da se zarobi višak vrednosti na račun drugih kapitalista, zajedno sa njihovom neutoljivom žudnjom za nadeksploatisanim radom, susreću se zajedno u opisu neumitne unutrašnje imperijalističke trajektorije kapitalizma. Transformacije neoliberalnog doba ne predstavljaju nikakvo prevazilaženje imperijalizma, kako tvrde horde onih koji negiraju imperijalizam, a tvrde da su odani marksizmu, već upravo njegovu kulminaciju.

[1] *Podizanje proizvodnosti rada u privrednim sektorima koji proizvode potrošna dobra za radnike smanjuje količinu radnog vremena potrebnog da bi se ova dobra proizvela. Pod pretpostavkom da će konkurencija naterati kapitaliste da smanje cenu ovih potrošnih dobara, tada će manji deo radnog dana biti potreban da bi se njihova vrednost [misli se na potrošna dobra] zamenila odnosno da će veći deo radnog dana biti posvećen proizvodnji viška vrednosti za njihove poslodavce.*

[2] *Pojeftinjenje potrošnih dobara usled jeftinih uvoza ima iste posledice kao i pojeftinjenje potrošnih dobara usled veće proizvodnosti rada (videti prethodnu fusnotu). Marini je tvrdio da su uvozi jeftinijih potrošnih dobara koja su proizvedena putem nadeksploatisanog rada u kolonijama i neokolonijama tokom 19. veka (tj. uveliko pre razvoja onoga što je Lenjin opisao kao imperijalistički odnosno monopolni stadijum kapitalizma), doveli do povećanja relativnog viška vrednosti unutar same Engleske. Kako je to naglasio Endi Higinbotom ("Imperijalistička renta u praksi i teoriji", 2014, Globalizacije, 11/1 ["Imperialist Rent in Practice and Theory," 2014, Globalizations, 11/1]), „U Engleskoj, tranzicija od proizvodnje u kojoj dominiraju metodi apsolutnog viška ka proizvodnji u kojoj dominiraju metodi relativnog viška vrednosti, zavisila je od jeftinih uvoza koliko i od povećane proizvodnosti."*

[3] *Pojam "granice" se ovde odnosi na minimalni nivo potrošnje i maksimalni intenzitet i trajanje radnog dana, preko kojeg radnici nisu u stanju da obnove svoju radnu snagu; drugim rečima, na [granice] preko kojih se oni izgladnjavaju i/ili se njihova tela uništavaju.*

O Džonu Smitu

Džon Smit je bio radnik na naftnoj platformi, vozač autobusa i injženjer telekomunikacija pre nego što je započeo studiranje međunarodne političke ekonomije na Univerzitetu u Šefildu, gde je 2010. odbranio svoj doktorat. Trenutno je zaposlen kao samostalni injženjer telekomunikacija. Dugo vremena je bio aktivista u antiratnim i latinoameričkim pokretima solidarnosti. Autor je Imperijalizma u dvadeset i prvom veku (izdavač: Monthly Review Press) za koji je dobio Memorijalnu nagradu „Paul A. Baran i Paul M. Svizi".

Napomena:

Zvezdicom (*) su označena pojašnjenja i fusnote koja su naknadno dodata od strane autora tokom komunikacije radi srpskohrvatskog prevod teksta. Iako se pomenuta pojašnjenja ne nalaze u izvornom engleskom tekstu (dobijena su direktno od autora za potrebe ovog prevoda), odlučio sam da ih uvrstim u englesku verziju ispod.

Prevod sa engleskog: Aleksandar Matković

Lektura: Dragomir Olujić Oluja

Preuzeto sa: aleksandarmatkovic.wordpress