Vreme kada je umetnost bila način života

07. 05. 2018

Sve je počelo sa utopijskom idejom da se u Beogradu, na svim mestima, početkom osamdesetih dešavalo nešto novo, kaže Zoran Vujović Vuja. Be­o­grad u vre­me no­vog mu­zič­kog ta­la­sa, ka­da ni­je bi­lo šo­ping mo­lo­va, ba­ha­tih vo­za­ča, de­vo­ja­ka sa la­žnim gru­di­ma, na­bil­do­va­nih mu­ška­ra­ca u uskim ma­ji­ca­ma, kli­na­ca ko­ji se kr­ste u pre­vo­zu i ni­ka­da ne ustu­pa­ju me­sto sta­ri­jim oso­ba­ma, mo­bil­nih te­le­fo­na i dru­štve­nih mre­ža, ove­ko­ve­čen je na ana­log­nim fo­to­gra­fi­ja­ma Zo­ra­na Vu­jo­vi­ća Vu­je, ko­ji je ovim re­či­ma do­ča­rao su­prot­nost te epo­he u od­no­su na na­šu si­vu sva­ko­dne­vi­cu.

Foto: Zoran Vujović
Foto: Zoran Vujović
Ove fo­to­gra­fi­je, kao sve­do­čan­stva o osam­de­se­tim go­di­na­ma 20. ve­ka, ka­da su umet­nost i mu­zi­ka bi­li na­čin ži­vo­ta, ka­da je od­la­zak u Ki­no­te­ku iz­jed­na­ča­van sa od­la­skom u ško­lu i ka­da se sva­ko bo­rio za sop­stve­ni imidž, na­la­ze se sa­bra­ne u knji­zi „De­ca sre­br­ne emul­zi­je" (iz­da­nje „Slu­žbe­nog gla­sni­ka"). Vu­ji­na se­ća­nja pri­re­dio je Pe­tar Jon­čić, uz tek­sto­ve Zo­ra­na Ko­sti­ća Ca­ne­ta, Bran­ka Ro­si­ća, Go­ri­ce Ne­šo­vić, Đi­le­ta Mar­ko­vi­ća, Uro­ša Đu­ri­ća, pe­smu Mi­le­ne Mar­ko­vić...

 

Za­hva­lju­ju­ći to­me što je Vu­jo­vić svu­da sa so­bom no­sio fo­to-apa­rat i vi­deo-ka­me­ru, a ču­vao je ne­ga­ti­ve, ovo iz­da­nje sa­dr­ži fo­to­gra­fi­je „Par­ti­brej­ker­sa", EKV-a, „Elek­trič­nog or­ga­zma", „Ha­u­sto­ra", „Azre", „Fi­gu­ra", Ni­ka Kej­va..., ali i ču­ve­nih grad­skih „fa­ca" kao što su bi­li So­nja Sa­vić, Dra­gan Lu­bar­da, Pe­ra Lo­žač, Đo­le Trip, Alek­san­dra Ilić Aki, Sa­tan Pa­non­ski, Džo­ni Rac­ko­vić... Ne­ke od fo­to­gra­fi­ja iz knji­ge mo­gli smo da vi­di­mo i u okvi­ru iz­lo­žbe u Ga­le­ri­ji „Pro­zor", od 10. do 23. apri­la. 
- Naj­vi­še sam „fot­kao" Ca­ne­ta i „Par­ti­brej­ker­se". Naj­u­spe­li­jim sma­tram se­ri­ju fo­to­gra­fi­ja ko­je sam ura­dio u par­ku Ma­njež, gde smo fin­gi­ra­li boks-meč. Ali naj­za­do­volj­ni­ji sam se­ri­jom fo­to­gra­fi­ja na ko­ji­ma je Bi­lja­na Tri­fu­no­vić Bez­i­de­ja. Nje­na tran­sfor­ma­ci­ja je bi­la ne­što ne­po­no­vlji­vo - is­ti­če na po­čet­ku Vu­jo­vić.

Alek­san­dra Ilić Aki, ču­ve­na be­o­grad­ska de­voj­ka ko­ja je pra­vi­la kuć­ne žur­ke, Fla­vio Ri­go­nat ko­ji je pri­gr­lio ne­ke lut­ke po­re­đa­ne ka ka­u­ču, Sa­ša Mar­ko­vić Mi­krob, ko­ji spa­va usred ve­li­ke bu­ke...sve fo­to­gra­fi­je de­lu­ju spon­ta­no, me­đu­tim, one kri­ju svo­je­vr­sni kon­cept ži­vlje­nja, od­re­đe­no vi­đe­nje sve­ta. Na­ša dva sa­go­vor­ni­ka Zo­ran Vu­jo­vić i Pe­tar Jon­čić ima­ju od­go­vo­re na to „kon­cep­tu­al­no" pi­ta­nje.

- Po­sto­jao je je­dan kon­cept u ko­jem su se lju­di tak­mi­či­li u zna­nju. To ni­je bi­lo ono škol­sko zna­nje, već zna­nje o ono­me što se de­ša­va na Za­pa­du. Ni­je to ro­man­tič­ni mit. Ni­je to pri­ča o Tr­stu i šo­pin­zi­ma. To je pri­ča da čim ne­ki ve­li­ki bend ob­ja­vi ne­što u En­gle­skoj, ti to br­zo sa­znaš i kre­neš da se hva­liš oko­lo. To je ono ka­da pr­vi do­bi­ješ ne­ki film na pi­rat­skoj VHS ko­pi­ji. A da ne go­vo­rim o to­me ako si na­ba­vio ne­ki mu­zič­ki al­bum ili ga sni­mio na ka­se­ti pr­vi u gra­du. Ta­ko si po­sta­jao po­znat u dru­štvu. E sad, ako se još ba­viš ne­kim kre­a­tiv­nim po­slom, to još vi­še po­ja­ča­va tvoj ugled. Sve je po­če­lo sa uto­pij­skom ide­jom da se u Be­o­gra­du, na svim me­sti­ma, po­čet­kom osam­de­se­tih de­ša­va­lo ne­što no­vo. Ba­rem smo mi ta­da ta­ko mi­sli­li - ka­že Zo­ran Vu­jo­vić, dok Pe­tar Jon­čić po­tvr­đu­je ovo mi­šlje­nje re­či­ma da Vu­ji­ne fo­to­gra­fi­je u knji­zi po­ka­zu­ju na ko­ji na­čin vre­me stva­ra umet­nič­ki kon­cept. 

- One su da­nas vr­lo slič­ne fi­lo­zo­fi­ji sel­fi­ja ko­ja je uze­la ma­ha. Raz­li­ka je sa­mo u to­me što su to on­da bi­li ana­log­ni apa­ra­ti, film se raz­vi­jao, a fo­to­gra­fi­je ra­di­le u kuć­nim la­bo­ra­to­ri­ja­ma. Ni­su mo­gle da plo­ve in­ter­ne­tom, ali su si­gur­no do­pri­ne­le to­me da lju­di tog vre­me­na po­sta­nu po­zna­ti, jer su več­no za­be­le­že­ni na fil­mu. Va­žno je na­po­me­nu­ti i to da se sa da­na­šnje dis­tan­ce ja­sno mo­že vi­de­ti ko je bio ur­ba­na fa­ca, a ko la­žni umet­nik. Ta­ko­đe se mo­že vi­de­ti ko je bio „pri­le­pak" onim ve­li­kim kre­a­to­ri­ma tog vre­me­na i zna­čaj­nim mu­zi­ča­ri­ma. Mo­že da se uvi­di raz­li­ka iz­me­đu ostva­re­nih i neo­stva­re­nih. Ko su za­i­sta grad­ske fa­ce, a ko je umi­slio da je grad­ska fa­ca. Zo­ra­no­ve fo­to­gra­fi­je pri­ka­zu­ju i jed­ne i dru­ge. Za­to je či­tav nje­gov fo­to-rad zna­ča­jan. On je fe­no­me­no­lo­ški i so­ci­o­lo­ški va­žan isto ono­li­ko ko­li­ko je i ve­li­ki do­ku­ment - sma­tra Jon­čić.   
Vu­ji­ni ra­do­vi sa svir­ki u Aka­de­mi­ji ili u SKC-u ima­ju va­žno me­sto u knji­zi, a on se se­ća da je SKC ta­da­šnjim ge­ne­ra­ci­ja­ma bio hram umet­no­sti, ve­li­ko oslo­bo­đe­nje, da je Aka­de­mi­ja ima­la isti sta­tus „ne­za­vi­sne dr­ža­ve" i da je bi­la bli­ska Za­pa­du. Tu je stva­ra­na no­va kul­tu­ra za­ba­vlja­nja, gde su kon­cer­ti bi­li je­din­stve­ni, a bi­ne od­mah uz pu­bli­ku.

Za one ne­što mla­đe, što za­pa­ža Jon­čić, ući na Aka­de­mi­ju, u to vre­me, bi­lo je kao po­se­ta Lon­do­nu na ne­ko­li­ko sa­ti. 
- Ako bi­ste kao sred­njo­ško­lac ušli na Aka­de­mi­ju, a to ste mo­gli sa­mo ako vas uve­de ne­ka de­voj­ka, bi­li bi­ste po­zna­ti u ško­li, i tu „žva­ku" bi­ste ko­ri­sti­li u sva­ko­dnev­nom slen­gu. Ali ako bi se baš to ve­če po­ja­vio Ca­ne, svi bi po­ka­zi­va­li u nje­go­vom prav­cu. A on­da u ško­li, kao ona­ko slu­čaj­no, po­me­ne­te da ste si­noć bi­li na „Aka­de­mi­ji" i vi­de­li Ca­ne­ta... - pod­se­ća se Jon­čić. 
Na fotografijama mo­že da se za­pa­zi stav, ali i fo­li­ra­nje ili sve to za­jed­no. Po­se­ban stav o ova­kvom po­na­ša­nju ima­ju na­ši sa­go­vor­ni­ci.

- Da­nas ne po­sto­ji fo­li­ra­nje. Ži­vot je prag­ma­ti­čan i re­a­lan. Mi­sli se sa­mo na „lo­vu". Na­ma „lo­va" ni­je bi­la glav­na stvar u ži­vo­tu. Haj­de da vi­dim da ne­ko od da­na­šnjih kli­na­ca pu­tu­je po Evro­pi auto-sto­pom. Ni­smo bi­li za­do­je­ni po­li­ti­kom. Na žur­ka­ma je bi­lo „blam" da go­vo­ri­te o ta­kvi­ma stva­ri­ma - sma­tra Vu­ja, dok Jon­čić do­da­je da je jed­na od naj­ve­ćih ma­na on­da­šnjeg „fo­li­ra­nja" bi­lo la­ga­nje, zbog to­ga što in­for­ma­ci­je ta­da ni­su mo­gle la­ko da bu­du pro­ve­re­ne na Gu­glu kao da­nas, pa je „sva­ko se­be di­zao u ne­be­sa". 
Od­re­đe­ni broj fo­to­gra­fi­ja u knji­zi pri­ka­zu­je ob­na­že­ne de­voj­ke, za ko­je Vu­ja ka­že da su bi­le slo­bod­ne i da su vo­le­le da po­zi­ra­ju i na­ge. 
- Ima ta do­bra pri­ča ko­ju je Vu­ja za­bo­ra­vio da spo­me­ne. Ka­da bi ti ak­to­vi de­vo­ja­ka bi­li pri­ka­za­ni na ne­koj iz­lo­žbi, uvek bi do­la­zi­li ili nji­ho­va bra­ća ili mom­ci da pre­te. Bi­lo je tu sva­če­ga. Eto, baš ne­dav­no, ka­da smo sa knji­gom go­sto­va­li u Lju­blja­ni na „An­ti­fa­ši­stič­kom fe­sti­va­lu", Fej­sbuk im je za­tvo­rio stra­nu, jer su za na­ja­vu pro­mo­ci­je sta­vi­li ne­ko­li­ko Vu­ji­nih akt fo­to­gra­fi­ja. Da­nas ni ti sa Fej­sbu­ka ne raz­li­ku­ju umet­nič­ki akt od por­no­gra­fi­je - mi­šlje­nja je Jon­čić.

Na­ši sa­go­vor­ni­ci ima­ju po­se­ban od­nos pre­ma ana­log­noj fo­to­gra­fi­ji, i on je ne­iz­be­žno for­mi­ran u od­no­su na di­gi­tal­nu, od ko­je da­nas, ka­ko ka­žu, mno­gi pra­ve ve­li­ku mu­drost, što ona ni­je... Vu­jo­vić is­ti­če da u ono vre­me ni­je bi­lo „kli­ko­ma­ni­je", da je umet­nik pra­vio fo­to­gra­fi­ju u gla­vi, za­to što ni­je po­sto­jao ekran na ko­me mo­že da se pro­ve­ri kom­po­zi­ci­ja, kao ni osta­li pa­ra­me­tri. 

Mno­gi od grad­skih li­ko­va iš­če­zli su kao zve­zde pa­da­li­ce, a da­nas vi­še ne­ma ni ču­ve­nih kuć­nih žur­ki. Vu­jo­vić ka­že da je to za­to što lju­di ne že­le da kre­če stan po­sle tu­lu­ma, a Jon­čić sma­tra da je to od­u­mi­ra­nje do­šlo sa tran­zi­ci­jom, dok je ko­na­čan uda­rac sti­gao sa „no­vom ge­ne­ra­ci­jom kli­na­ca" ko­ji ka­da da­nas na­pra­ve kuć­nu žur­ku, pu­šta­ju na­rod­nja­ke i uz njih pe­va­ju do zo­re, kao da su na kon­cer­tu.

Preuzeto sa: politika.rs