Nesporazum s narodom: fašisti, vlast i opozicija

14. 05. 2019

Piše: Aleksandar Matković

Srbija ima višak antifašista, a problem sa fašizmom kojeg niko ne dovodi u pitanje. Lideri vlasti i opozicije vole da se diče antifašizmom.

Međutim, njihove skorašnje izjave su zbunjujuće: od Sergeja Trifunovića i njegovog izjednačavanja četnika i partizana do „antifašizma" Ane Brnabić i Dveri, i vlast i opozicija nas svojim izjavama pozivaju da preispitamo šta se to krije iza njihovog „viška" antifašizma.

„Tvrdokorni" antifašizam

Podsetimo se već sada čuvene izjave Sergeja Trifunovića: „I levičaru i desničaru stalo je da ima pruge, puteve, pravosuđe koje funkcioniše, prosvetu koja funkcioniše. A sada, da li kući drži sliku Draže Mihailovića, Dimitrija Ljotića ili Broza ili ne znam Koče Popovića, to je potpuno nebitna stvar." Podsetimo se odgovora Jevrejske opštine Beograd koja ga pita: „Razumete li razliku i da li Vas se tiče? Mi razumemo i znamo: nikada neće biti svejedno da li je neko žrtva, heroj ili zločinac." Podsetimo se, međutim, i izvinjenja koje je Trifunović cinično uputio samom sebi: „Ja se svima izvinjavam. Pre svega samom sebi, jer to se kosi sa onim u šta ja verujem", kaže Trifunović u otvorenom pismu Jevrejskoj opštini.

Trifunović u istom pismu tvrdi da je „tvrdokorni antifašista", a temelj njegovog pokreta „jeste bio i biće tvrdi beskompromisni stav o svakoj vrsti nasilja nad pravima građana, institucija sistema, te samom urušavanju sistema", sa ciljem da ujedini razjedinjeni srpski narod, kaže Sergej. Slično Trifunoviću, i Boško Obradović je nedavno objavio kako se on, srpski antifašista, bori protiv SNS-a, kao što su Dveri oduvek antifašističke, a to dokazuje jednim jedinim primerkom svog političkog časopisa iz 2010. Međutimm, ovde se priključuje i premijerka Ana Brnabić, koja se takođe bori protiv fašizma, ali fašizma opozicije. Ona kritikuje Sergejev revizionizam, a nedavno je izjavila da se uzalud nadaju fašisti opozicije koji stoje iza „protesta" najavljenog za 13. april. Srbija ima višak antifašista, a problem sa fašizmom kojeg niko ne dovodi u pitanje.

Fašizam - „istorijski passй"?

Na izjave opozicije simptomatično nisu reagovale čak ni Borka Pavićević niti Slobodanka Turajlić, kako navodi Branko Klanšček. Međutim, i Klanščekova usamljena kritika završava iznenadnim hvalospevom Hitleru: „U vezi sa Trifunovićevom izjavom želim da podsetim javnost da je tridesetih godina prošlog veka u Nemačkoj živeo jedan čovek koji je gradio auto-puteve i u čije je vreme Nemačka doživela privredni i ekonomski razvoj. Cela Nemačka, a kasnije i čitav svet je držao njegovu sliku na zidu. Zvao se Adolf Hitler."

Nasuprot ovome bi trebalo razjasniti par stvari. Prvo, niti je Hitler gradio puteve niti je Srbiju spasao Ljotić. Hitlerov kabinet je nasledio fondove za otvaranje radnih mesta od prethodne vlasti kroz tzv.

„Reinhart" program Šlajhera, poslednjeg kancelara Vajmara, zbog kojih se stalno pominje mit o privrednom uzdizanju Nemačke dok se sve ostalo prećutkuje. Simboli „nacističke moderne" (poput Folksvagena), često se zaboravlja, većinom su imali vojne svrhe: tako su „bubu" za vreme Rajha nije vozio nijedan civil - iako se njena proizvodnja finansirala od konfiskovane sindikalne imovine i potrošačke štednje - dok se čuveni „Autobahn" gradio pre svega zbog vojne svrhe i uz upotrebu prisilnog rada samih Nemaca.

Izvrgavanje statistike je ulepšalo stvarnost, pored, kao i kraj Velike depresije. Reći da je „Hitler gradio auto-puteve" tako znači poverovati samom načinu na koji su nacisti sami sebe predstavljali iliti - nacističkoj ideologiji, a poverovati toj ideologiji znači poljuljati same osnove antifašizma.

Jer, kako se borite protiv fašizma zavisi od toga šta je za vas fašizam. Fašizam nije bio nikakvo čisto nasilje, a prečesto se zaboravlja ono što ga je omogućilo: industrijski monopoli čije su fabrike poznata imena poput Agfa ili Bayern (nekadašnji IG Farben, kartel iza Aušvica), Siemens, Volkswagen, Opel, BMW, itd. Represivna industrijska praksa ovih preduzeća legalizovana je i radne zakone koji su poslodavca uzdigli u zvanje „fabričkog vođe", a radnike srozali na puke „sledbenike".

Za razliku od nacizma, zakoni o radu - nemački Hartz IV, ali i austrijski, hrvatski i srpski - ponovo pasivizuju današnje radništvo, ali putem tržišta: zaposleni, stariji i mlađi, se nalaze u stalnom vanrednom stanju večite zamenjivosti, bez izgleda na kolektivni otpor ili štrajk.

Osobe poput Sergeja Trifunovića govore da je „vreme konc-logora malo passй" takođe previđaju postojanje radnih baraka (u Smederevu je „Hesteel" 2014. upravo to zahtevao), migrantskih centara i ekonomskih zona širom svetske periferije. Kod nas su ih, zajedno sa Radulovićevim zakonom o radu, dovele današnja opozicija, a potom nastavila sadašnja vlast. Ovo je slepa mrlja „Sporazuma sa narodom": on ni ne pominje zakon o radu niti zahteva puno, jer zahteva sve osim suštinske reforme.

Zato i vlast i opozicija imaju problem sa fašizmom - za njih je fašizam sve osim zakona o radu, sve osim privatizacije, sve osim svih politika za koje su zaslužni opozicionari, a trenutna vlast SNS-a nastavlja: za njih je fašizam sve, osim ekonomije. Zato se oboje selektivno „suprotstavljaju" fašizmu od medija do protesta - kriviće sve i svja, osim mesta gde fašizam nastaje, a to je srce eksploatacije. Za njih, konc-logori su - passй.

Današnja opozicija, poput lažnih antifašista iz jedne Brehtove pesme, želi da jede teletinu, ali da ne vidi krv: dokle god mesar pere ruke, njima sve je u redu, a pogotovo jer je mesar koji ruke pere - upravo ona sama. Zato ne čudi što, poput jedne druge Brehtove pesme, ona pokušava da sebi izglasa novi narod. Sporazum joj i pere ruke i daje glasove dok istovremeno prećutkuje zahteve samog „naroda". Pretpostavka sporazuma je da se „narod" ne sme organizovati sam: otuda sličnost sa vlastima, otuda i sukobi na protestima. Jer, „narodu" je potreban sporazum koliko i stranačka vlast, a to je nimalo - jer ga kroz borbu za vlast pasivizuju zajedno.

Preuzeto sa: Danas