Kraj partije?

26. 11. 2018

Ako bi se uporedila brzina rada odlazećeg direktora Narodnog pozorišta Dejana Savića sa radom (ne)odlazećeg ministra kulture Vladana Vukosavljevića, onda bi se moglo reći da Savić u odnosu na svog šefa radi brzinom svetlosti.

Obnova Trga republike i Narodnog pozorišta, foto: Peščanik
Obnova Trga republike i Narodnog pozorišta, foto: Peščanik
Naime, on je smenio svog direktora Drame Željka Hubača samo jedan dan nakon što je ovaj u Politici izneo kritičke opaske na račun planiranja budžeta u toj instituciji, a posredno i u ministarstvu kulture, dok je ministru Vuskosavljeviću bilo potrebno bezmalo mesec dana da dođe u Narodno pozorište, osmotri situaciju i kaže kako on u saradnji sa predsednicom vlade „pravi plan za brze poteze". Dakle, mesec dana opšteg meteža, krize upravljanja institucijom, pobune glumaca koji nose najvažniji deo repertoara, pisanja medija i baražne paljbe maestra Savića po svojim zaposlenima, nije bilo dovoljno da se resorno ministarstvo pokrene. U međuvremenu, ministar Vukosavljević se bavio „urgentnim" problemima: gostima iz Maroka pokazivao je rekonstruisani Narodni muzej, posetio je Sajam knjiga na kom je promovisao ediciju „Prvi svetski rat u srpskoj književnosti", radio je na „zbližavanju srpskog i egipatskog naroda", otvorio je Dane srpske kulture u Temišvaru i, naposletku, nije zaboravio da povodom Međunarodnog dana borbe protiv nekažnjivosti zločina nad novinarima izda protokolarno saopštenje kojim osuđuje svaki vid nasilja nad novinarima. Pa šta je u svemu ovome loše, zapitaće se neko. Ministar radi kao švajcarski sat, međutim problem je u tome što ne pokazuje tačno vreme. Poremećaj sa poimanjem vremena kod ministra Vukosavljevića je izražen na više nivoa, jer kako enormno kasni u rešavanju aktuelnih problema u kulturi, tako mu je pomeren i kalendar u tekućoj agendi, jer se ponaša kao da je pozni XIX, a ne kraj prve petine XXI veka. Čitav niz aktivnosti koje je ministar obavio za poslednjih mesec dana, ako se pažljivije istraži, pokazuje i makar jedan slučajni susret sa onima koji su prouzrokovali problem u Narodnom pozorištu. U pitanju je promocija pomenute edicije na Sajmu knjiga, gde se ministar našao u društvu sa predsednikom UO NP Aleksandrom Gatalicom, koji je u tom trenutku nastupao iz pozicije urednika edicije i, naravno, jedinog savremenog zastupljenog autora. (Zapravo, reč je o pomiriteljskoj kolekciji dela partizana, četnika, nedićevaca, miloševićevaca, jednog vučićevca i ponekog istinskog klasika srpske književnosti.) Razume se da tom prilikom ministar nije mogao da razgovara sa predsednikom UO o gorućem problemu u kući, jer niti je bilo vreme niti mesto za to.

U međuvremenu, situacija u Narodnom pozorištu se radikalizovala usled necivilizovanih nastupa upravnika Dejana Savića, koji je nastavio da javno vređa svoje kolege, podmećući im političku pozadinu protesta, optužujući ih za bahatost, dok je sebe proizveo u „instituciju kulture" koja će konačno početi da „primenjuje zakon". Ovo pominjanje zakona svakako se odnosilo na sankcije koje je spremio za pobunjene radnike nacionalnog teatra. Zaista, šta treba da radi upravnik pozorišta kada se stotinu glumaca pobuni protiv njegovog rada i preko svog sindikata mu pošalje dopis sa zahtevom za ostavku. Takav zahtev je odmah posle Sajma knjiga predat Aleksandru Gatalici, koji se ponovo vratio jednoj od svojih uloga. Dramski sindikat Narodnog pozorišta SINGLUS je dao razuman rok za podnošenje ostavke upravnika Savića. Međutim, do ponoći 6. novembra to se nije dogodilo. Maestro je na kraju poručio da nema nameru da daje ostavku, već je naglasio da samo vlada može da ga smeni, što je isprovociralo premijerku Anu Brnabić, koja je i njemu i Gatalici poručila da ne mogu više da se kriju iza vlade, već da moraju snositi odgovornost. Ova poruka dobro zvuči, ali deluje kao reakcija osobe kojoj su vezane ruke ili čeka nečiju važniju odluku. Čudno je to, jer osim premijerke, ministra i upravnika Savića ne bi trebalo da ima nikog više u ovoj partiji karambola.

Ministar Vukosavljević je naposletku iskoristio štrajk upozorenja glumaca da bi posetio Narodno pozorište. Tom prilikom je rekao da je veoma zabrinut za jednu od najvažnijih institucija kulture koja bi trebalo „stabilno da preživi krizu u kojoj se nalazi". Vukosavljevićeva demagogija oduševila je glumce koji su poverovali da će im „temeljna opservacija" nadležne institucije konačno doneti željenu promenu. Dočekan sa zebnjom a ispraćen aplauzom, ministar Vukosavljević je mogao mirno da se vrati u svoj kabinet i nastavi „zaštićenu" komunikaciju sa upravnikom Savićem, za koga se spekuliše da je od pretpostavljenih tražio dostojan premeštaj. U medijima se navodilo nekoliko opcija, pre svega odlazak u diplomatiju, ali i visoka pozicija u gradskim političkim strukturama, možda baš u Beogradu na vodi. Činjenica je da vlada u radu Dejana Savića nije videla ništa sporno i da je pobuna glumaca došla kao neočekivana i jedina nezgoda u radu ove institucije. Svi pobrojani problemi koji su se mogli čuti poslednjih mesec dana u izjavama glumaca i već smenjenog direktora Drame, ukazuju međutim na čitavu istoriju permanentnog zapostavljanja ne samo zaposlenih, nego i institucije, produkcije, sve do elementarnih sredstava za rad i higijenu. Takođe, situacija u Narodnom pozorištu govori i o trajnom isključivanju ili marginalizaciji zaposlenih iz procesa odlučivanja o sudbini institucije koju čine. Upravnik i UO, koje postavlja ministarstvo kulture odnosno vlada, kao i u svim ostalim institucijama kulture, funkcionišu kao zid prema zaposlenima i marketinški video bim prema javnosti. Zaposlenima prete da će „konačno početi da primenjuju zakon" dok javnosti šalju poruku o savršenoj harmoniji i razvijanju institucije, kakvo se samo poželeti može. Slična je situacija i u državi, čiji Upravnik neprestano preti „zaposlenima", dok Kurcu, Merkel i Junkeru šalje poruke o uspelim reformama. Protest građana i sloboda medija jedini su način da se takav vid upravljanja prekine, samo treba imati u vidu pouku protesta glumaca iz Narodnog pozorišta, koji i dalje veruju da igraju partiju bilijara sa ministrom, odnosno predsednicom vlade. Istina je drugačija i štrajkači bi trebalo da budu svesni da ovaj karambol igraju sa predsednikom države, a da je dolazak ministra Vukosavljevića bio samo kugla koja se nakon sudara sa premijerkom dokotrljala do njih. Partija se nastavlja.

Preuzeto sa: peščanik.net