Zašto rastu švedski neonacisti?

08. 10. 2018

Švedska je postala najnovija zemlja u Evropi koja se suočila sa krajnje desničarskim buntom na izborima. Švedski Demokrati, partija sa neo-nacističkim korenima, osvojila je 17,6 procenata glasova na opštim izborima od 9. septembra, što ih je učinilo trećom najvećom partijom u švedskom parlamentu.

Da je krajnje desničarska partija mogla imati takav uspeh u zemlji kao što je Švedska, posebno je šokantno za mnoge. Socijaldemokratija skandinavskog stila je smatrana modelom od strane nove generacije demokratskih socijalista i Bernie Sanders je govorio o svom divljenju prema takvoj državi. Sada, sa nacistima u parlamentu i nekad dominantnim Socijaldemokratama sa centralne levice koji su na izborima prošli najgore u poslednjih više od 100 godina, taj model je u krizi.

Globalna krajnja desnica je razdragana. Za njih, Švedska je takođe postala referentna tačka, navođena kao primer navodnog neuspeha imigracione politike. Probrane statistike o kriminalu korišćene su da prikažu Švedsku kao nasilnu distopiju od strane Breitbart medija i drugih desničarskih izvora.

Islamofobni nekadašnji čelnik UKIP-a Najdžel Faraž likuje nad rezultatima poslednjih izbora, tvrdeći da su deo neizbežne populističke reakcije na imigraciju.

Stvarnost je da rast krajnje desnice prate decenije oštrog neoliberalizma i pojačanog mejnstrim rasizma.

Ovakav politički razvoj, vrlo sličan onim koji se dešavaju širom Evrope, ukazuje na protivrečnosti koje švedski model socijalne demokratije nije bio u stanju da reši.

Ideja da Švedska predstavlja alternativni - čak i socijalistički - model, počiva u velikoj meri na ekspanzivnoj državi blagostanja koju je izborio švedski radnički pokret sredinom XX veka. Značajne pobede su bile postignute: garantovano besplatno stanovanje, besplatna opšta zdravstvena zaštita, besplatno univerzitetsko obrazovanje, univerzalna briga o detetu, državne penzije i plaćeno roditeljsko odsustvo.

Ova postignuća počivala su i na snazi švedskog radničkog pokreta i na posebnom položaju Švedske u okviru globalnog kapitalizma.

Kako se Švedska industrijalizovala krajem XIX i početkom XX veka, razvijao se moćan centralizovan sindikalni pokret. U 1909. jednomesečni generalni štrajk angažovao je 300.000 radnika pod vođstvom Švedske konfederacije sindikata. Štrajk je ugušen, ali kroz naredne decenije borbenost radničke klase ostala je među najvišim u svetu.

1931. na radnike drvne i celulozne industrije koji su štrajkovali u gradu Odalenu pucala je vojska. Pet osoba je ubijeno. Sledećeg dana švedskim gradovima se proširio generalni štrajk, a u Stokholmu je 80,000 ljudi protestovalo protiv tih ubistava. 


To je bila pozadina pobede Socijaldemokrata (SAP) na izborima 1932. Partija će ostati u vladi od 1932. do 1976.

1938. SAP je nadgledao kompromis kojim je ograničena sindikalna borba u zamenu za materijalne ustupke radničkoj klasi. Ovi ustupci su zavisili od visokih profita koje su švedski kapitalisti ostvarivali izvozom.

Položaj Švedske u severnoj Evropi istorijski joj je omogućila korist od trgovine sa velikim kapitalističkim ekonomijama a istovremeno da održi stepen ekonomske i političke nezavisnosti.

Na primer, Švedska je formalno ostala neutralna tokom II Sv. rata, ali je održavala ekonomsku saradnju sa nacističkom Nemačkom.
Doživela je ekonomski procvat zasnovan u velikoj meri na snabdevanju nacističke ratne industrije gvozdenom rudom.

Švedska neutralnost je značila da je njena infrastruktura preživela rat. Posle 1945, to je omogućilo nastavak ekonomskog procvata pošto je Švedska imala korist od prodaje potrepština za rekonstrukciju Evrope u skladu sa Maršalovim planom.

Ovaj procvat je dao prostor za ustupke u vidu viših plata i čuvenu socijalnu državu. Dok je radnička borba bila važna u osvajanju tih ustupaka, oni su takođe bili deo plana kapitalističkog razvoja dela švedske vladajuće klase. Ekonomske politike tih godina, opisane u Rehn-Meidner-ovom modelu 1951., bile su namenjene stvaranju efikasnijeg kapitalizma. Kroz sistem centralizovanog pregovaranja, neefikasni kapitalisti su uklonjeni iz poslovanja kroz povećanja plata, dok su visoko produktivni kapitalisti bili nagrađeni ograničenim platama i visokim profitom. Državno finansiranje obrazovanja i socijalne pomoći podržalo je prelazak radnika iz neuspešnih u profitabilna preduzeća.
Ovaj model, uz visoke poreze na dohodak, rezultirao je neuobičajeno višim stepenom ujednačenosti prihoda između radničke i srednje klase.
To međutim nije osporilo nejednakost između kapitalista i radnika. Umesto toga, uvećalo je koncentraciju i centralizaciju kapitala. Tokom sedamdesetih, u vreme vrhunca švedske socijalne države, jedna porodica, Valenberg, zapošljavala je gotovo 40 % švedske industrijske radne snage. Ova neosporena moć kapitala pokazala se kao fatalna slabost socijaldemokratskog sistema.
Kada je profitabilnost opala, švedski kapitalisti su se okrenuli protiv države blagostanja. Do devedesetih, ovo je postao potpuno neomentan neoliberalni napad, koji je uključio talas privatizacija, smanjenje blagostanja i smanjenje stopa poreza na kompanije. Mnogi od ovih napada sproveli su SAP koji su tokom prethodnih decenija prihvatili neoliberalizam.
Rezultat je da je Švedska danas svetski lider u pružanju javnih usluga privatnom sektoru. Gotovo trećinom švedskih srednjih škola upravljaju privatne organizacije ali finansirane javnim sredstvima. Švedski učenici spali su, od najbolje obrazovanih u svetu, do ispod proseka OECD-a u matematici, nauci i čitanju. Nejednakost je u Švedskoj rasla brže nego u bilo kojoj državi u OECD-u tokom poslednjih par decenija, uglavnom zbog ovih napada. U tom kontekstu pala je podrška glavnim partijama. I SAP i glavna partija desnog centra, Umereni, izgleda da su prihvatili gotovo identične neoliberalne programe i na nedavnim izborima broj glasova obeju stranaka je opao. Neki od tih glasova otišli su Levoj Partiji, ali veliki dobitnici su bili krajnje desni Švedski Demokrati (SD).

SD se prvi put pojavila 1988., iz neonacističkog pokreta "Bevora Sverije Svenskt" ("Očuvati Švedsku Švedskom"). Pokret je okupio nacističke ostatke iz 1930.-ih sa mlađom generacijom uličnih siledžija pod sloganima o okončanju imigracije i deportovanju onih koji se smatraju "ne-švedskim". Kasnih 1990-ih SD je zabranio fašističke uniforme, stišao svoj otvoreni anti-semitizam i usvojio uobičajenu islamofobiju kao deo napora da se probije u biračko telo. Pomogao im je rastući rasizam glavnih partija u odnosu na prava izbeglica i imigraciju. Ideja da je Švedska primila previše migranata, jednom slogan neo-nacističkih uličnih marševa, sada je politika partije levog centra SAP. Kao što je sadašnji vođa SD, Džimi Okešon, rekao svojim pristalicama 2016., "Ključne delove naše imigracione politike sada sprovodi vlada SAP"

SAP tvrdi da je ovo neophodno zbog navodnog opterećenja koji imigracija predstavlja za socijalne servise. Ovo je dalo legitimnost pozicioniranju SD-a kao jedine partije koja ima čvrst stav prema imigraciji a istovremeno brani sistem socijalnog blagostanja, uprkos desničarskim i neoliberalnim pozicijama partije u pogledu privatizacije, smanjenja poreza i smanjenja socijalne pomoći. 

Prihvaćena suprotstavljenost između imigracije i države blagostanja je veštačka. Naprezanje sistema socijalne zaštite rezultat je rezova koje zahteva kapitalistička klasa da bi uvećala profite.

Ovi profiti su uvek upravljali socijal demokratskom Švedskom. Reforme su bile dobitne u povoljnim ekonomskim uslovima i dok su išle u korak sa interesima švedskog kapitalizma. Kada se ekonomska situacija neizbežno promenila, kapitalisti su se vratili na profit na račun radnika. Gorak plod ovoga danas se oseća u Švedskoj.

Preuzeto sa: redflag.org.au

Prevedeno uz pomoć Gradimira Milikića