Politika u nastajanju

12. 07. 2017

Već nekoliko sedmica protesti u više gradova Srbije dovode u pitanje legitimitet vlasti. Međutim, ni etablirana opozicija nema naklonost demonstranata, ali to ne znači da ne postoji otvoren put ka daljem političkom artikulisanju i udruživanju. Prva sledeća prilika za susret i razmenu sindikata, studenata i levih organizacija i pokreta je već Prvomajski protest.

 

Protesti koji su počeli neposredno nakon predsedničkih izbora ukazuju na temeljne probleme onoga što mnogi nazivaju stabilokratijom. Naime, uspete li dograbiti zlatni gral političke stabilnosti ‒ kombinaciju izborne aklamacije, finansijske podrške privatizacionih lopova i političke podrške spolja - temelji će se vaše vladavine baš u tom trenutku početi obrušavati. Mora biti da tako izgleda sadašnji trenutak aktuelnoj političkoj eliti: taman kad se pomislilo da se nalazi na vrhuncu, ispalo je da će glavnu tačku otpora pružiti neetablirane društvene grupacije, te da su društvene tenzije toliko snažne da temeljno drmaju tlo na kojem politička elita stoji. A sa njima se ne može izaći na kraj standardnom kombinacijom tabloidnog linča, laganja i režimskih pametnjakovića. Protesti tako traju već nekoliko nedelja, a vladajuću garnituru dovode u problem: šta god elita da uradi, loše je po njih. Obrati li previše pažnje na demonstracije ‒ loše je, ignoriše li ih ‒ ne mora da znači da je dobro; udovolji li zahtevima ‒ pakao; ne udovolji li im - videćemo.

Višenedeljni protesti uistinu izgledaju revolucionarno: presedan su utoliko što opstaju i uprkos silnim pokušajima grebanja o socijalni i simbolički kapital. No protesti su jedno, dalekosežna politička moć nešto drugo, pa se već nekoliko dana postavlja pitanje šta će se u budućnosti desiti s potencijalnom energijom nakupljenom višenedeljnim protestovanjem? Ruku na srce, sam pokret „protiv diktature" je svojim održavanjem s vremenom iskristalisao sopstvene zahteve ‒ set političkih i set socijalnih zahteva ‒ upravo nasuprot zlim jezicima koji su tvrdili da će istrajavanje na strategiji uličnog pritiska najpre doprineti obesmišljavanju i razvodnjavanju pokreta bez konkretnih učinaka. Naprotiv: svakodnevno okupljanje pokazalo je sjajan kapacitet pokreta da stvara savezništva i kontakte sa svim nestranačkim pokretima (od izuzetne je važnosti pre neki dan održan protest s pokretom Ne da(vi)mo Beograd), ali i sa socijalnim bazama drugih društvenih aktera (prvenstveno sindikatima).

Saradanja sa etabliranom opozicijom

Sa strankama to očigledno ide nešto teže: uprkos savetima apologeta saradnje sa etabliranom (a utoliko i potpuno neupotrebljivom) opozicijom, ti su kontakti prvenstveno individualni, sporadični i kratkog daha.1 S jedne strane, otklon demonstranata od etablirane opozicije je razumljiv: ona je izgubila kompas i u potrazi je za bilo kojom mogućnošću da sebi produži parlamentarni život ‒ a ono što bi pokret trebalo da odbije upravo i jeste pokušaj da ga se transformiše u pojas za spasavanje pomoću kojeg će opozicija moći da održi glavu iznad vode.

Paradigmatični primer jeste onaj stranke koja sebe ceni kao stub otpora totalitarizmu: Demokratske stranke. Činjenica je da marketinški tim koji je predvodio kampanju Saše Jankovića nije ni obratio pažnju na neka pitanja s levice i levu argumentaciju, da su u toj kampanji na levicu računali tek kao na dekorativni element a poslednja izjava predsednika DS-a reflektuje i izvestan nivo panike. Posredno: to pokazuje i potpunu vremensku i diskurzivnu dislokaciju etablirane opozicije te nemogućnost prepoznavanja levog populizma kao političke strategije dovoljno potentne da istisne populističku desnicu i prekine (globalno) potonuće u fašizaciju.

A upravo je protest pokazao da levi populizam ima kapacitet koji mu liberalni zli jezici odriču. Demokratska stranka (i njene manje ili više verne kopije), želeli vi to da priznate ili ne, staromodna je ‒ narihtana za borbu protiv Miloševića; a potreban je pokret narihtan za pobedu nad Erdoganom. Korbina, međutim, nema bez pokreta koji će ga iznedriti. Drugim rečima ‒ i sam algoritam političke borbe pokret „protiv diktature" postavio je drugačije: namesto predvodništva, akcenat je dobilo umrežavanje i povezivanje, a o čvršćim savezništvima možemo razgovarati tek naknadno i ukoliko se prihvate temeljne vrednosti pokreta (a one se već daju nazreti: solidarnost, ravnopravnost, jednakost...).

U pitanju je delimično generacijski sukob ‒ veterani devedesetih protiv novajlija 2017 ‒ ali i sukob unekoliko različitih svetonazora: mladi su liberalne zablude odbacili i otišli korak dalje od „mladosti" i od jednodimenzionalne estetike otpora autokratiji ‒ koju, usput, neki građani drže za najbitniju komponentu ovih protesta. No sama se upotreba „estetike" i „mladosti" protesta pokazuje indikativnom za analizu ovih desnih zakeranja: kako je i samo sećanje na otpor devedesetih strukturirano na liniji težnje za samoelitizacijom, tako se i sada „mladost" i „veselost" protesta koriste za oživljavanje starih i izakanih distinkcija i tek kao još jedan u redu označitelja po kojima se razlikujemo „mi" od „njih": mi mladi/oni stari, kreativni/glupi, studenti/penzioneri, nasmejani/krezavi i slično.

No upravo se u ovom pokretu desila inverzija ovih stereotipa: naizgled najjaču od ovih distinkcija (panduri/građani) protesti su uspeli da pocepaju kad je pružena podrška policijskom i vojnom sindikatu pre dve nedelje.

Ovi mladi iza sebe imaju dubinski ekonomski očaj i besperspektivnost ojačanu globalnim beznađem serije, kako ih mediji često nazivaju, „izgubljenih generacija". Poruka pokreta etabliranim opozicijama ukratko bi mogla biti „bolje rat sa SNS-om nego pakt sa DS-om".

Prvi maj i zakon o radu 

A paragon opozicione nesposobnosti da shvati istorijski kontekst u kojem se nalazi jeste njena neaktivnost povodom radnog zakonodavstva. Niti se pretrgla kad je ovaj zakon donošen, niti se pretrgla od inicijativa za njegov opoziv, niti ima reč da zucne povodom najava usvajanja novog ‒ a unapred se zna: po poslodavce boljeg, po radnike goreg ‒ ZOR-a. A ovo je pitanje ključno taman onoliko koliko je pitanje odnosa rada i kapitala najtemeljnije društveno pitanje. Činjenica da se pojavio izvestan broj inicijativa za opoziv zakona o radu, a i činjenica da se na protestima sve češće govori o tome ide u prilog činjenici da je sam pokret na bitnim tačkama ‒ hteo to ili ne ‒ levo orijentisan. Za nekoliko dana, prvog maja, to će se i iskristalisati.

Ono što pokret odvaja od jednokratne političke inicijative jeste upravo njegova sposobnost da artikuliše vrednosti a da u istom trenutku uporednim vezama sa širim društvenim slojevima stvori širok front: kapacitet pokreta da istupi iz uske političke (single issue) borbe najbolji je pokazatelj bremenitosti. Stoga saradnja sa sindikatima i društvenim akterima (u slučaju nekih sindikata čak i uprkos pritiscima sindikalnog vođstva) jeste jedno od, za naše prilike, epohalnih dostignuća.2

 

  1. Uzaludnost i vremensku dislociranost ovakvih komentara najpre diskredituje činjenica da je njihovo dobacivanje sistemski i po ključnim mestima sinhronizovanje s mišljenjima koja dolaze iz desničarskih laguma i od opskurnih kvazikomentatora. 
  2. Orbović, kao paragon režimskog sindikalca, izujedan je sa svih strana, a po svemu sudeći ljulja mu se i mesto, obzirom na gunđanje sindikalne baze. U tom smislu, možda bi bilo mudro ohrabriti tu bazu da u najskorije vreme otvori pitanje poverenja.
Autor: Stefan Aleksić
 
Izvor: masina.rs
 
Originalni članak možete pogledati OVDE