Откуп - Данило Прњат

Za podršku za predlog na temu interkulturna komunikacija, koje je prošle godine raspisalo Ministarstvo kulture, Danilo Prnjat prilaže projekat pod radnim naslovom Otkup. Moj zadatak je da recenziram taj predlog u razmenu za autorski honorar u visini od 5.000 dinara. Ideja ministarstva kulture i posredničkih organizacija, što je u ovom slučaju Kulturni centar - Rex, jeste da otvore debatu na temu konkursa i da diskusiju o usvojenim projektima učine dostupnom i transparentnom.

Prema rečima umetnika Danila Prnjata, projekat Otkup se sastoji u predlogu čina kupovine nekoliko umetničkih radova kosovskih umetnika. Namera umetnika je da ovaj otkup proglasi sopstvenim umetničkim projektom, pri čemu bi radovi umetnika Kosova postali korpus dela savremene srpske umetnosti – radovi umetnika Danila Prnjata. Umetnik dobija podršku za realizaciju ovog projekta od strane Ministarstva kulture Republike Srbije i samim tim situira svoju 'brutalnu ponudu' u šire društveno polje posredovano zvaničnim državnim institucijama.

Prva tema koja se čini interesantnom za diskusiju jeste pitanje na koji način umetnik reaguje na zadatu temu interkulturne komunikacije?

Reč je o terminu koji je od kraja devedesetih, pa do danas bio veoma prisutan u obraćanju međunarodnih fondacija za kulturu i oko kojeg je bilo dosta 'gluvih' rasprava. Plasiranje termina interkulturna komunikacija na prvi pogled zvuči krajnje službeno i usko-specijalistički; ono nalaže trenutno potčinjavanje instituciji, na sličan način na koji se pacijent potčinjava doktoru u trenutku autoritativnog izricanja nerazumljive dijagnoze na latinskom. Međutim, već sam prevod termina na 'komunikacija među kulturama' (implicirano 'različitim kulturama') ukazuje na njegovu kontekstualnu i ideološku primenu i otvara prostor za neposredniju diskusiju.

Termin interkulturna komunikacija pripada operativnim strategijama evropskih kulturnih politika koje se najčešće odnose na tranziciona društva, odnosno društva koja se nalaze u nekoj vrsti konfliktne ili post-konfliktne situacije. Termin primarno naglašava i vrednuje komunikacijske, pregovaračke i pacifističke vrednosti kulture i savremene umetnosti i kao primer tome možemo navesti citat iz uputstava za savremeni menadžment pod nazivom Korišćenje kulture i umetnosti u rešavanju konflikta u savremenom društvu: "Dok politički pregovori i diplomatske aktivnosti redukuju tenziju između dve zemlje, razmena umetnika (slikara, muzičara, filmskih stvaraoca i sl.) služi održavanju srdačnosti i prijateljstva". Ovaj citat, nadam se, prilično razjašnjava kontekstualnu upotrebu zadatog termina. Ideološka upotreba se, pak, odnosi na 'mesto kulture', odnosno zadate pozicije koje kultura dobija u evropskom kulturno-političkom diskursu. Tu ideološku potku su različiti društveni i kulturni kritičari, a najkonkretnije Boris Buden, opisali kao strategiju kulturazlizacije političkih odnosa. Šta bi kulturalizacija ovde podrazumevala? U prvom smislu, ona bi se odnosila na dislokaciju rasprave o političkim problemima na zaštićeni teren kulture, brendiran provokativnim temama i umetničkom slobodom govora. Ovim postupkom se ostavlja utisak da je rasprava o gorućim društvenim pitanjima prisutna u javnoj sferi, ali je istovremeno i skrajnuta sa liste prioriteta tako što je vešto izolovana u elitnom polje kulture. U drugom smislu, kulturalizacija bi se odnosila na neutralizovanje političkog diskursa u umetnosti, budući da je 'mesto umetnosti' (u diskursu dominantnih kulturnih politika) već unapred određeno kao približavanje i pregovaranje "kulturnih razlika", a ne kao ukazivanje na postojeći politički problem, bilo da se isti saopštava kroz angažovan ili kroz autonoman govor umetnosti.

Praktikovanje neo-liberalne i multikulturalne politike folklorističkog 'upoznavanja onog Drugog/ih' i života sa njima u vrsti mirne koegzistencije očigledno ide ruku-pod-ruku sa još uvek preovlađujućim nacionalizmom i šovinizmom u post-jugoslovenskim zemljama. Danilo Prnjat čini ovu situaciju transparentnom tako što odgovara na zadatu temu projektom koji involvira brutalne odnose novca i moći u kulturnoj rameni među 'zavađenim nacijama'.

Diskusiji na temu interkulturna komunikacija unutar koje predlog Danila Prnjata funkcioniše kao neka vrsta 'umetnosti institucionalne kritike' na meta nivou, prilažem referentni citat iz teksta Prelom Kolektiva pod nazivom Neo-liberalna institucija kulture i kritika kulturalizacije.

"U post-konfliktnom regionu 'Zapadnog Balkana', umetnost i kultura bi trebalo da odigraju ulogu izmiritelja suprotstavljenih strana, sa jasnim zadatkom omogućavanja mirne koegzistencije razlika (religioznih, etničkih, kulturnih itd). One nas kulturalizuju kako bismo odbacili  naše 'ne-građanske' ili, jednostavno 'necivilizovane' načine rešavanja konflikata prihvatanjem 'ne-nasilnih', simboličkih mehanizama koje nam 'polje kulture' navodno pruža. Ukratko, 'kultura' je ta koja treba da osigura da se tolerancija Drugo(g) poštuje, dok neposredni problemi siromaštva i nezaposlenosti, razaranje svih mreža društvene sigurnosti, besramna mafijaška privatizacija i rasipanje prirodnih resursa, kao i kontrola tajkuna nad politikom, ostaju sakriveni iza ovog vela folklora ili multikulturalizma."

U pauzi između dve diskusione teme pogledaćemo radove koje radove umetnik Danilo Prnjat namerava da otkupi za potrebe realizacije svog projekta.

1.Isufi Fitore – Koja – JAPONIA, video, 20

 

2.Fatmir Mustafa – Carlo – Crème de la Crème, postcard project, 2008

 

3.Artan Balaj – Klux Klu Klan, digital print, 2007.    

Umetnik ne recenzira predložene radove umetnika sa Kosova, niti ih tumači u odnosu na koncept svog projekta. Projekat Otkup ne garantuje spisak radova koji će biti otkupljeni, niti navodi estetske kriterijume i politiku samog otkupa. Jedini bitan kriterijum predstavlja uspostavljanje srpske kulturne hegemonije korišćenjem absurda kao estetske forme, tako što bi umetnik Danilo Prnjat kupio i istovremeno potpuno razvlastio od prvobitnog autorstva dela nekolicine kosovskih umetnika.

U tom smislu, kao druga tema ovog predloga ispostavlja se odnos nacije i privatnog vlasništva, odnosno nacionalne kulturne baštine i tržišnih principa u kulturi. Tema je validna za diskusiju, jer pogađa srž interesovanja većeg dela kulturnog establišmenta Srbije, a to je snažan fokus na nacionalne kulturne vrednosti i žudnja za umetničkim tržištem. Priželjkivanje realizacije umetničkog tržišta na srpskoj umetničkoj sceni ima gotovo mesijanski karakter – tržište će doći i postaviti stvari na svoje mesto; razdvojiti dobre umetnike od loših umetnika, uspešne od neuspešnih, ono će ojačati status nacionalnih institucija i obezbediti prestiž srpske kulture u međunarodnim okvirima.

Prilažem  citat iz originalnog umetničkog predloga Danila Prnjata za dalju raspravu na ovu temu:

"Jedan od načelnih određenja liberalnog kapitalizma koji se zasnivao na neograničenom postojanju privatne svojine, u zemljama u tranziciji, ogledao se kroz proces rasprodaje društvene imovine i njene privatizacije. Ovo načelo privatizacije je u našoj zemlji takođe proklamovano kao jedno od vitalnih strategija budućeg razvoja zemlje i kao jedan od značajnijih faktora njenog budućeg puta ka Evropskoj Uniji.

S druge strane, problem 'Kosova u Srbiji' je pokazao da proklamovane vrednosti zapravo nisu mehanizam državnog delovanja, te da je 'državna imovina' (Kosovo) i dalje jedan od prioriteta za koji se država bori. Ova borba se vodi/la političkim, pravnim i vojnim intervencijama dok je ključni, ekonomski aspekt, ostao vešto zamaskiran onim kulturnim (ma šta oni bili) i nacionalističkim interesima."